Moj mali svet

Samo hrabro!!!

Fascikla mojih misli — Autor muckos @ 17:55
 
    Ovih dana sam poput ludog vremena što nas je snašlo... Čas mi sija sunce, čas mi pada kiša. U jednom trenutku odustajem od svega, krhka sam poput stakla, u drugom trenutku sam jača od stene... Prođe bura, teška poplava, ne umem da sastavim kraj sa krajem... a onda u trenutku osećam da sam poput lava, krupna i snažna, grabim za svoje prilike koje su mi date... Na dohvat ruke sam od ispunjenja svojih nekih životnih ciljeva, samo trebam dati svoj maksimum. Onda se psihički izmorim i imam osećaj da ja to ne mogu, da ja nisam za to što mi se pruža... Pa krenem sa pozitivnim stavom, gledam sve ono dobro, i šta sve mogu ostvariti samo da se potrudim, pa se slomim u trenutku i setim se koliko je naporno, koliko to iscrpi čoveka, i izvuče svu njegovu energiju. Ali opet, šta je u životu lako... ništa. Trebam iskoristiti što mi je dato, jer kasnije se mogu pitati šta bi bilo kad bi bilo, neću da odustanem, dogurala sam dovde, ićiću da kraja, videću da li ja to mogu. Žena ratnik nikad se ne predaje. Jedinstvena prilika mi se pružila, neću je tako lako odbaciti. Briga me za krize koje mi se svaki dan javljaju, preguraću ih, dok god imam podršku dobro je. Istrajaću radi svoje budućnosti... otvorili su mi se novi horizonti, hrabro idem ka njima. Ne, neću da odustanem. I pored kriza ću da istrajem. S osmehom u nove pohode... Dok god je kraj mene neko ko me drži za ruku i bodri me...
 

Muckoševe isprepletene misli

Fascikla mojih misli — Autor muckos @ 16:40
 
   
  "Odustani od onih koji te ne prepoznaju,nikada te neće ni prepoznati... koliko god se trudila da budeš prepoznatljiva niko neće primetiti tvoju dobrotu,veselost,šarm i inteligenciju, jer mu se ne da. Jer misli da je Bogom dan. Jednom će se pojaviti neko ko će te odmah prepoznati,jednim pogledom u oči, i znaće koliko si posebno biće. Znaće sve tvoje kvalitete i vrednosti neće biti potrebe za ikakvim objašnjenjem,da crtaš putokaze,da vodiš besmisleni život, da se patiš,a da ti niko ne prizna.... ZATO VERUJ....ima ih koji umeju,koji nas traže,koji nas nađu I POSTOJE ONI KOJI IMAJU SUNCE U OČIMA, VERUJ DA POSTOJE ONI KOJI ŽELE DA VOLE I BUDU VOLJENI... POSTOJE!"
 
     Svašta mi je i ništa mi je...
     Bojim se kako će stvari teći. Ne oni životni putevi nego njihovi trotoari...onaj ljubavni deo toga puta. Ne znam, kao da čekam neki pogrešan korak zbog kojeg ću podivljati, pobeći i sakriti sebe od same te reči >ljubav< a kamoli od tog neopisivog osećaja. Strah me je, jer sam mnogo puta bila povređena. Da, strah me je. Bojim se da znam kuda sve ovo vodi. Desiće se dela koja ne mogu da podnesem. Ne samo da ne mogu nego ni ne želim, niti hoću da ih podnesem jer je potpuno nemoralno, nefer i bez ikakvog poštovanja. Još uvek sam u nedoumici. Plašim se laži i nepoštovanja. Ne želim da čujem za nju i njega, ne mogu da ih zamislim kako razgovaraju niti kako se zezaju zajedno, gledaju filmove i ostalo. Izbeći je ne mogu, jer je tu negde u društvu, ali sretati je možemo kada su izuzetne prilike. A odlazak kod nje kao da se ništa nije desilo to ne mogu da podnesem. Imala je obraza pojaviti se u njegovoj kući, verovatno joj je bilo jako prijatno i veselo kada je on prethodni put navratio kod nje, (onda kada je tim postupkom mene sasekao kao mačem) i sigurno je mislila da ja neću biti tamo kada je došla, pošto nisam ni onaj put otišla u njenu kuću. Nije imala ni malo stida...ni malo srama. Plašim se da će se desiti još jedan pogrešni korak i da ću ja sve baciti u vodu. Svremena na vreme pomislim da preterujem... ali opet, i da preterujem, briga me, ja to ne mogu...bila sam povređena i ako sam oprostila i ostavila to iza sebe to ne znači da ću popustiti i da ću se ponašati kao da se ništa nije desilo niti mogu njega da vidim sa njom kao da su drugovi. Ne, ne mogu. Neko bi rekao, šta je jedan poljubac, ali taj događaj je po moje emocionalno stanje bio jako velik udarac, bilo je tu još mnogo toga... sve se skupilo i udarilo me poput groma. Onaj slom nakon raskida... i mučenje sopstvenim mislima... ne želim ni da se prisećam. Obožavam plišane igračke kao neko dete...nikada joj neću opsostiti što sam zamrzela nici medvediće. I posle svega što je bilo, on meni želi da nametne da je prihvatim kao nazovimo drugaricu, jer se on nikada nije posvađao sa njom. Boli mene ona stvar što se on sa njom nije posvađao, ja znam da ove ožiljke niko neće zalečiti, ali pokušaju li ih opet otvoriti, nestajem, i nestajem zauvek. Nemam snage za to. Ne mogu da trpim to.  Svaki put kad me sretne na ulici počne sa postavljanjem nekih tužnih stvari na njen fb-profil i kako joj je dosta i ostalo. Neka mi niko ne priča kako nije zaljubljena u ljubav mog života. Mislim briga, me jer znam da on voli mene, ali ne mogu da podnesem da se ponaša kao da to nije istina, i da on ne bude hladan prema njoj. Ne da bude grub, odbojan ili neljubazan, nego jednostavno da bude nezainteresovan. Ali šta ja uopšte i pričam. I sada pišem sve ovo jer već nedeljama držim u sebi, moram negde da izbacim, kad sam pokušala da razgovaram sa njim nikada nije dobro ispalo, nikada nije shvatao suštinu moje priče i nije video koliku bol skrivam duboko iza toga. Neko li pipne ove moje ožiljke koje sam teškom mukom zašila, nestaću zaista, jer ne mogu više da trpim bol. Želim da budem srećna i nasmejana, da se radujem životu, da ostvarujem svoje ciljeve. I ne usreći li me on, usrećiću sama sebe. Dosta mi je što se mučim mislima, i što živim u strahu kada će je pustiti u svoj život bez imalo srama, kada će dozvoliti sebi da me opet cepa na param parčad. Moram da pišem, moram, jer tako izbacujem iz sebe sve što me muči, pukla sam već. Evo i sada u meni strah da će se videti sa njom. Postoji velika mogućnost za to, doduše ne namerno, ali opet, kada vidim sliku njega i nje, dođe mi da ih našamaram oboje. I najviše me jede to što svaki put kada imam osećaj da će se desiti nešto to se i desi... Imam jako dobru intuiciju i nekada mi je već dosta toga... zašto ne mogu da budem kao bilo ko drugi i da ne čitam ljude kao knjigu, i da zbog tih pročitanih stranica ne izjedam sebe iznutra. Bojim se jako. Pisanje mi pomaže, kada pišem iako gluposti osećam se kao da bacam veliki teret sa svojih slabašnih leđa. Možda on ne razume šta mu govorim, možda je za njega sve ovo apsurdno i ne želi da je se odrekne, ali ovom prilikom ja izbacujem svoje muke iz sebe...hoću da ih uklonim bar na neko vreme, moj mali svet će uvek biti tu da mi pomogne i da me sasluša, kad već drugi ne umeju da me slušaju. Mnogo me boli sve, iako je sada već dosta vremena prošlo. Puno toga sam nakupila u sebe, iz mnogo razloga (da bih izbegla svađu, da ne bih odustala od ove veze, da ne bi bila napadnuta zbog svojih reči i još mnogo drugih razloga). Sve se to nataložilo u meni, i sada izbacujem sve iz sebe, jer osećam da strah u meni raste. Ne želim da me nadjača. Želim samo da budem srećna...tragam za njom, ali ona kao da ne želi da bude pronađena. Ne želim da zvučim kao pesimista ili kao neka napaćena duša, ali svako od nas ima nešto što ga boli, nešto što ga tišti. Daću sve od sebe da budem nasmejana, da mi suza ne kane iz oka...pogotovo ne zbog nje, ili njega. Osmeh je moje oružje...i posle ovih reči na ovom mom glupom članku konačno mogu da ga nabacim na sebe iako će nekada možda biti lažan, ali biće na mojim usnama...kakav takav ali trudiću se da uvek bude prisutan. Neverovatan je ovaj osećaj lakoće nakon kuckanja svojih misli, ali drugog nemam, ostavim li ih zarobljene u svojoj glavi, samo ću pasti u depresiju...
 
 
 

Nedoumica

Fascikla mojih misli — Autor muckos @ 14:30
    
     Ostati ili otići!? Nedoumica je jedan od najstrašnijih mučitelja. Bičuje te iznutra, rane ne vidiš, osetiš samo teško mučenje i ne znaš kako pobeći od toga. Odvuče te iz realnosti u svet dubokih misli, i što više razmišljaš to manje znaš šta ti je činiti. Misli te zbune i džabe se trudiš da ih se rešiš to je prosto nemoguće. Trenutak kada imaš osećaj da je tvoj životni voz iskočio  sa šina, a ne znaš kako da ga vratiš ili da ga prebaciš na druge šine. Prethodne šine su bile dosta nezgodne, zarđale su i čini se kao da nema nade da se poprave, a opet preći na neke nove suviše je bolno. A kako onda vratiti voz? Da li uopšte i vredi ići po starim zarđalim šinama kada opet može pasti sa njih? Otići ili ostati? Bilo bi milion razloga i za jedno i za drugo, kako se onda odlučiti? Zaista je teško. Možda nije trebalo ni počinjati taj put, ali kako se moglo znati da će on biti nemoguć za prohod. Da li ostati i nadati se da će se jednog tamo ko zna kog dana vratiti sve na mesto ili otići i kajati se što smo otišli? Pitanje je teško, a što se više razmišlja to je odgovor maglovitiji. Nisam jaka za ovo što je preda mnom, mogu da odglumim, u nekoj meri, ali opet to ne valja, jer u nekim trenucima puknem i širi se bes svuda oko mene. Pobeći ne mogu, za to sam još slabija. Nekada mislim da je sve apsurdno, da ništa nema smisla, da je sve uzalud, a nekada imam osećaj da se vredi boriti i prelaziti bosonog preko žara koji je bačen preda me. Ko će ga znati. Jedino u šta sam sada sigurna jeste da mi je u glavi totalni haos. I ne umem ga srediti. Nedoumica je strašna stvar...
 

Izgubljena u mislima

Fascikla mojih misli — Autor muckos @ 16:30
   Umorna sam od svega. Dosadilo mi je da na mene svaljuju krivicu, dosadilo mi je da sam kriva za tuđe postupke. Izgleda je puno što očekujem malo razumevanja i poštovanja. Možda stvarno treba da se lečim. Ali nije meni um bolestan, mene srce boli. Ne zbog povreda, na to sam već oguglala nego zbog zbunjenosti koja je sada u njemu. Najradije bih otišla. Daleko odavde. I nikada da se ne vratim, nikada, ni zbog koga. Kažu mi da sam ista, a ne shvataju moju bol. A ja? Ja stojim pred ogledalom i vidim stranca. Ne prepoznajem se. Imam li ja granicu tolerancije, ili oko mene već svako može da radi šta poželi, da mi igraju po nervima. Nemam hrabrosti da odem. Nisam ja ta žena. A možda bi mi to bilo bolje. Možda stvarno treba da se lečim, možda sam stvarno bolesna, jer biram bol, patnju, nerazumevanje, nemoralnost prema meni. Dosadilo mi je da moje srce iskače da bi tuđe bilo na mestu.  Ali to niko ne vidi. Ostajem u senci, neprimećena. Da sam pre mesec dana znala da će se stvari odvijati na ovaj način, da mi je neko samo rekao, verovatno ne bih bila ovde gde jesam. Ali mene su pitali nešto drugo, mene su pitali za nešto na šta sam spremna i što mogu, a sada mi daju da jedem kaktus i još očekuju da to uradim slasno, da ga spustim niz grlo kao jabuku. I šta mi ostaje? Da pišem i da razmišljam. Naravno da ću se odlučiti za kaktus, to sam ja, uživam u gorkim udarcima života. Samo ne znam koliko će bodlji biti dovoljno da iskrvarim na smrt. Opet ću ja da dajem svoj sjaj u očima za sjaj nečijih drugih očiju, ali niko to ne vidi. Zašto? Jer mi ljudi smo takvi da ako dobijemo ono što očekujemo, to nekako prođe pored nas poput duha, a kad nam daju neočekivano, reagujemo burno. Sebični smo. Bitno je samo da nama bude dobro. A ja? Ja sam takva da ću biti poput oluje kad mi nešto nije po volji, ali na kraju grom iz te iste udariće u mene, ne u drugog. Živim tako što dajem, ali niko to ne vidi. Jer to se od mene i očekuje. Ni manje ni više, potpuno razumevanje i tolerancija prema nerealnom. Izgubila sam se negde na ovom putu. Lutam ulicama kojima ne želim da koračam, ali su mi nametnute. Da nametnute su mi, jer pitali su me, želim li ići njima, da li sam spremna zaboraviti prethodne staze, ali zaboravili su mi reći da će u ovim ulicama već na samom početku stojati šiblje i živi pesak koji će me vući u nove, ali ipak dobro poznate odaje okrečene u crno. I sad se ovde istresam, jer nemam gde drugde. Ovde ostavljam svoju muku. Zbunjenost me opkolila, više ne znam šta želim. Nemam ni san, ni cilj, niti ikakvu želju. Sve se nekako izgubilo. Treba da odustanem od svih svojih principa. Da dam sebe kao žrtveno jagnje. Da stavim se pod sekiru. Ali niko to ne vidi, vide samo moje koprcanje pred obred. Ono što očekuju i što i učinim, kao da činim pred njihovim zatvorenim očima. Jer niko ne vidi veličinu toga, već vide samo moje nećkanje na početku i ishod koji njima odgovara na kraju. Otrgnite mi srce onda, lakše ću podneti. Ne može se u ovaj svet sa osećanjima. Ne, ti ljudi su slabi. A ja sam među njima najslabija. Eto priznajem. Slaba sam, jer mi srce vapi za ljubavlju i razumevanjem. Treba da promenim svoju slabost? Da budem jaka? Nije problem, ali onda ljubav trebam strpati u neki džep, gde me neće sputavati u mojoj jačini. Da, bolesna sam. Bolujem od emocija. Ima li neko lek protiv toga? Neki serum koji će zaustaviti srce, ali da ono ipak nastavi da pokreće krv mojim telom i da konačno zakoračim u svet jakih. Zna li neko nekog dobrog psihijatra? Sad već zaista mislim da treba da ga posetim, možda on može da mi pomogne. Da odem i da se lečim. Da se izlečim i nikome više da ne stvaram probleme svojom slabošću. Nisu bitna osećanja, pogotovo ne moja. Recite mi kako da ih iskorenim, kako da postanem ta jaka osoba i da sa osmehom koračam pa čak i ulicama kojima ne želim da hodam.
 
 

Najradije bih vrištala od bola...

Fascikla mojih misli — Autor muckos @ 17:22

Rekao si: "Činim sve da ne plačeš više." Puste reči ništa mi ne znače. Šta je sad ovo stavljaš me na neki glupi test?  Imaš li pojma koliko mi je srce patilo? Nemaš, naravno da nemaš. Tek što sam zašila rane krvare mi šavovi. Zbog čega? Zbog tvojih hirova. Zbog toga što nikada nećeš učiniti da zaista budem srećna. Džabe mi osmeh, džabe mi želja za srećom, kad je ona izgleda samo pusta varka. Sve je laž. Sve one reči: -nije to za mene to je za njega. Sve je prevara. Opet je bilo nešto za tebe. Opet nešto upućeno tebi, i sad se sklopila slika. Mislila sam, izgleda je ipak za njega, ali zašto? Zašto sam opet dozvolila da budem toliko naivna? Evo ponovo se od puzli za njega, stvorila slika za tebe. Ponovo, i ja opet posle svega treba samo da ćutim i da verujem u nešto što toliko nema smisla, a ti želiš da verujem u to. Jel pravedno to prema mojim osećanjima?  Jeste, naravno da jeste. A zašto? Jer sam ja samo jedna ljubomorna glupača, koja pravi scene ni zbog čega, koja ne treba da se ljuti što ćeš da se cmačeš i ćaskaš sa devojkom s kojom si me prevario, jer to je u redu. To je normalno i tako treba i da prihvatim. Jo, izvini, opet preterujem, nisi me prevario, jer mi već onda nismo bili zajedno samo ja to nisam znala. Rekao si mi, da sam ja tebe prevarila ne bi mi oprostio. Ja tebi jesam, i čemu onda to? To je pravedno? Zato što sam ti oprostila ponašaćemo se kao da se ništa nije desilo? A ono što ona upućuje tebi treba da zamislim kako upućuje drugom? Ne čini mi se tako. U stvari lažem. Poverovala sam u to, ali ovo danas me je nateralo da sumnjam. Jer ovo danas, pogotovo ovo danas nema smisla da je za njega. Ali šta da kažem, ti ćeš mi govoriti da jeste, i govorićeš mi sve ono što želim da čujem samo da naš odnos bude dobar. Ali zar onda nećeš lagati? Možda i jeste sve kako si rekao...ali meni nije lako to treba da shvatiš, pogotovo ne posle današnjeg dana. Pucam, besnim, najradije bi vrištala od bola, a opet ne smem ništa da kažem, jer ću ja ispasti loša.Uvek ja preterujem i uvek sam ja krivac svemu. Kuda ovo vodi...opet više ništa ne znam. Sad me boli više nego inače.Više nego ikad. Kad bi mogla samo zemlja da me proguta. Da se otvori i da skočim u provaliju da se skrijem u najmračniju tminu, niko da me ne vidi. Niko.
 

Dotakla sam sreću

Fascikla ljubavi — Autor muckos @ 23:08

 
Dotakla sam sreću.U jednom trenu držala sam je u rukama, nevidljivu tanku paučinastu nit. Nit koja se lako pokida. Ali ova je bila nekako čvršća, nekako sigurnija. Osećala sam to. Njena čvrstina uvukla mi se pod kožu, do kosti. Prostrujila mi je telom. Osetila sam toplinu. Onu prijatnu meku toplinu. Neka vrsta radosti rodila mi se u okicama. Osmeh, ne želim da ga krijem. Ne. Uvek ću da ga nosim. Ne želim da ga zamenim nečim manje vrednim. Suze, šta one vrede? Ne zaslužuju da budu na mom licu. Ne. Lepa sam kad se smejem. A ta sreća... Osećam je. Tu je, duboko u meni. Onoga trena kada sam je dotakla, poželela sam da je zarobim. Da je stavim u malenu kutiju i da je držim pod katancem, ali sreća sija svim svojim sjajem kada je slobodna. Tada je veličanstvena. Znam, neće me napustiti. Što bi to uradila? Dobro, svesna sam da nekada neće biti tu, ali ostaviće mi radost i osmeh kao garanciju da će se vratiti. A ja? Ja nikada neću odustati od nje. Žašto? Jer sreća čini ovaj život smislenim. Osmeh, on je bitan. Osmeh, on će uvek biti tu na mome licu. Sreća u srcu, u očima. Večito će goreti taj plamen u meni. Poput feniksa, čak i kad izgori, iz pepela rodiće se nova sreća. I ona će me dotaći. Ne, ne želim. Dotakla sam sreću i ne želim da je pustim. Osećam se ispunjeno. Konačno. Da, dotakla sam sreću, onu istinsku, nežnu i vedru.


 
 

Plašim se

Fascikla mojih misli — Autor muckos @ 13:18
   Strah me je.
U jednom trenutku bih da odustanem, u drugom vidim samo bolje sutra.
Možda ne znam sve, jer je i ovo možda previše.
A možda je to i jedino što ima da se zna.
To ne mogu znati, ali možda nije ni bitno.
Odbijam da razmišljam.
Znam, to me ubija.
Ne vredi da razmišljam, jer učinjeno već ne može da se menja.
Ali opet, šta dalje?
Strah me je.
Kako da znam da je ovo zaista to?
Kako da znam da nema više bola i da nema više povreda čak i onih koje ne vidim?
Verujem, ne zato što volim, nego zato što se nadam.
Nadam se boljem.
Ali nada je jedna krhka reč.
Poput mehura, malo je dovoljno da pukne i nestane.
I zbog čega će sada biti drugačije?
Jesmo li zaista spremni odustati od svih gluposti zarad naše sreće?
To je možda jedan lagan mali korak, ali veoma je teško učiniti ga.
I ima veliku ulogu u predstojećoj sreći.
Strah me je.
Ne onog što je prošlo, nego onoga što dolazi.
Ne želim da budem ničiji pajac.
Zar je toliko teško biti drugačiji od drugih?
Znam, idem dalje.
Ne ubijam se onim prošlim.
Sama reč kaže to je prošlo i u prošlosti treba i da ostane.
Nema mesta za te misli ovde u sadašnjosti niti u budućnosti.
Ali opet, strah me je.
Plašim se onog što dolazi.
Onog što će biti.
Možda ne treba tako da se osećam.
Ali u ovom trenu, obuzeo me je taj osećaj.
Da li zbog toga samo što sam imala loš san?
Ne znam.
Kao što sam rekla, VERUJEM.
Samo...
Plašim se.
Molim te, pokaži da nemam razloga za to.
Da ovo nije još jedna ista priča.
Čvrsto me zagrli...i sve će biti uredu
.
 

Njihova cesta i stisak ruke

Moje priče — Autor muckos @ 11:26

 
   Iza venecijanera boje karamele krije se mnošto uspomena jednog dečaka i njegove devojčice. Sve ono što su prošli, što su bili i što tek postaju. Ceo svet je njihov kutak u kome uživaju iz dana u dan. Čvrsto držeći se za ruke hrabro koračaju nepoznatom cestom života. I njihove senke se vole, one su još bliskije, one se prosto tope jedna u drugu. Sve što su prošli ostaje iza njih, ne osvrću se, jer tako su jači, u srcu samo nose lepe uspomene koje nikada ne žele zaboraviti. Sve što vide je put koji je ispred njih. Nekada je on maglovit i nejasan, ali pretežno je dobro osvetljen njihovim snovima i iskrenom ljubavlju. Da, zajedno hrabro koračaju tom nepoznatom cestom. Jedan stisak ruke, mnoštvo raskrsnica, ali kod svake mučne prekretnice samo se još jače stisnu za ručice i kreću dalje. Nekada je to pogrešno skretanje, ali zajedno se brzo vraćaju na pravi put. Šetajući tako u beskraj oni stare i sazrevaju, njihova cesta postaje mnogo veća, nekada se čini kao da je neprohodna, ali u duši ostaju dečica koja se čvrsto drže za malene ruke, to je zapravo njihova iskrena i neiskvarena ljubav, i tako sa stiskom uvek uspeju da nastave put čiji kraj ni sami ne znaju. Ta cesta je njihovim sazrevanjem postala išarana isključivo srećom, jer kao odrasli znaju šta žele i znaju prave vrednosti njihove ponekad zamagljene ceste, i ta svetiljka koja je uvek korak ispred njih daje im snage da ne odustaju od svog zajedničkog putovanja. Želja je svaki dan veća da sustignu tu svetiljku, a šta je ona zapravo? To je samo jedno oličenje njihovih zajedničkih snova preplavljenih radošću. Sada su mnogo jači, stisak im skoro pa nemoguće razdvojiti. Više se ne drže rukama, drže se srcem. Njen osmeh je ono za šta on živi, a njegova sreća su svi njeni snovi. Nema više dečijih suza, sve su to prevazišli. Ponekad projuri bol, pijano vozeći i pregazi ih, ali to je sve sastavni deo njihove ceste. Nose se sa svime i usrećuju jedno drugo. Jer kao što sam rekla sada se drže srcem. Ponekad put neće biti savršen. Ali kad jeste? Ipak oni će dalje sa osmehom u nepoznati kraj njihove životne ceste...znajući da svaki korak čine s ljubavlju i srećom, opečaćen onim čvrstim dečijim stiskom...
 
 
 

U dalekom svetu snova

Moje priče — Autor muckos @ 22:53

   Bio je jednom
u dalekom svetu snova jedan mali slatki pegavi dečak, velikih krupnih crnih očiju. Živeo je u prelepom mestu pokraj reke sreće i imao je jednu preslatku plišanu igračku koju je svugde nosio sa sobom... Bio je to beli čupavi zeko koga je mnogo voleo. Kada je bio srećan bio je tu da s njim deli svoj nevini osmeh, kada je bio tužan bio je tu da kupi njegove suze. Bio je on čitav njegov svet.
   Jednoga dana zeko je nestao. Dečak crnih očiju pao je u očaj. Nije umeo da se nosi sa činjenicom da više nema njegovog voljenog zeke. Bilo je tu drugih plišanih igrčkica koje su mu pružile toplinu i koje su ga navele na put prihvatanja tog tužnog toka događaja, ali ni jedna nije mogla da zameni onu povezanost koju je imao sa čupavim zekom. Počeo je da se smeje, ali ipak nije bio srećan. Nije mogao da zameni zeku ni sa čim na svetu koliko god mu druge preslatke plišane igračke bile drage.
   Iznenada, zeko se pojavio. Dečak je bio presrećan, i ni sa kakvom mišlju nije želeo da kvari tu sreću. Plišani beli zeko nije ništa govorio. Ali iza te njegove duboke tišine krilo se mnogo toga. Mali dečak više nije mogao da se bori sa svojim mislima, ipak su uspele da ga sustignu... Tišina je ostavila tragove, dečak je bio svestan da se zeko igrao sa nekim drugim detetom, jer ono ko za inat svuda ostavlja svoje tragove i odvlači pažnju na sebe. I iako je na kraju opet u njegovim rukama, ono proteklo vreme ne da mu mira, pogotovo jer zna koliko je zeko mogao postati drag tom drugom detetu i boji se,jer ne zna koliko je drago ono njemu postalo.
   Dečaku je samo preostalo da uzme svoju čarobnu sveščicu i svemoguću olovku i na papir da ispiše sve svoje jade i ono što ga štipa za srce. Potom bi zgužvao papirić svojim malenim rukama i pustio da reka sreće odnese nepotrebne brige. I ostaju im samo predivni snovi išarani osmehom i bezbrižnošću. Nestale su svake misli, čuje se samo srećno žuborenje reke.
   Ništa nije bitno, jer je zeko na svom mestu, u pravim rukama. Promenio se, nije više čupav, sada ima prelepe bujne dlačice koje odišu sigurnošću. Mali pegavi dečak zna da sada zaista pripada njemu i da ga ništa ne može odvojiti od njega, jer će uvek ostati zekin dečačić krupnih crnih očiju, a on zauvek njegov mali slatki zeko. To je samo njihov san koji niko ne može da ukrade... 
  ...bilo je to jednom u dalekom svetu snova.
 
 

Neke stvari se nikada neće promeniti

Moje pesme — Autor muckos @ 17:40

Ne možete kamen omekšati.

Ne možete učiniti da se sneg ne otopi.
Voda će uvek na suncu da ispari.
Uvek će da grmi kada se sudare oblaci.
Šta god da bacite u vis ono će da padne na tlo.
Papir će izgoreti u vatru kad ga bacite.
Od planine ne može da postane more.
Ne možete da se posečete a da vam ne krene krv.
Ne možete živeti bez kiseonika.
Cveće će uvek da ispušta mirise.
Lišće će uvek da opada u jesen.
Neke stvari se prosto nikada neće promeniti... 
 

Prvo VOLIM TE

Moja ljubavna priča — Autor muckos @ 12:30

  I,započela je naša ljubavna priča u toj prelepoj letnjoj noći.. Tekli su dani. mi smo se nalazili i nismo. Dopisivali smo se mnogo.Jednom prilikom smo se vozali kolima... i otisli do fudbalskih terena. Sedeli smo u kolima i ćaskali. bio je opsednut time da ga stalno milkam i češkam. Pošto je bilo leto bilo je po prilično toplo, i on je skinuo majicu. Ja sam imala zadatak da mu švrljam po leđima. Gospodin čovek, ko neka umiljata maca je bio. Sećam se, to veče sam mu tu majicu prisvojila i on je morao bez majice kuć. Jadničak... heh. Imali smo tako lepe dane upoznavanja...Šetali smo puno, pa smo puno i sastajali se u četvoro sa njegovim drugom Z.L. i mojom drugaricom M. (da inače, oni su se isto smuvali). Vreme je prolazilo i shvatila sam se da sam se već jako vezala za njega, i u nekim trenucima sam imala toliko veliku potrebu da mu kažem da ga volim, ali sam se suzdržavala iz razloga što sam se bojala mu značim isto toliko malo ko i prethodne devojke. Prošlo je i prvih mesec dana polako. To veče smo se sastali svi zajedno. Ja sam mu kupila jednog medu, za naših mesec dana. Doduše to veče je bilo 23.i planirala sam poklon da mu dam posle ponoći. Sa M. smo ga zezali da sam ga ja dobila od nekog. Ne znam da li je stvarno poverovao u to ili ne,ali to nije ni bitno toliko. Posle nekog vremena odlučili smo da se razdvojimo, da ostanemo i malo nasamo u parovima. Krenuli smo do njega i uhvatio nas poljusak. Ah ti pljuskovi. To slatko leto. Stigli smo. Legli smo na krevet. i gledali smo jedno u drugo. Prošla je ponoć, uzela sam medu i rekla da je to za njega (p.s. medo kad ga stisneš izgovara I love you iz razloga što nije bilo drugačijih tamo gde sam ga kupila). Ja nisam dobila ništa, ali zapravo dobila sam najlepši mogući poklon ikada u mom životu. Ležali smo na bokovima i gledali jedno u drugo. Pogledao me je, duboka tišina i odjednom čujem reči "Volim te..." vreme je stalo u tom trenutku krenule su mi suze "...zaslužili smo to i ti i ja!"  Srce mi je skoro stalno, nisam mogla da verujem u to što čujem, što baš ja...što baš meni?Čime sam to probudila u njemu što navodno ni jedna pre nije. Presrećna sam bila, ali od tolike sreće sada kada je došao trenutak da i ja njemu to izgovorim, stvorila mi se knedla u grlu. Onda je počeo da me zeza kao da mu je medo već rekao, a kad ću ja... Nekako se i u meni stvorila snaga. Izjavila sam mu ljubav. Neopisiva ispunjenost u meni je bila to veče, i velika sreća! 
 
-nastaviće se pod nazivom "Naša priča i pričice..."-

Naš prvi randevu i početak jedne lepe ljubavi... II.deo

Moja ljubavna priča — Autor muckos @ 19:30

    Posle toga, nastavili smo sa dopisivanjem, sreli smo se još par puta, šećkali i razgovarali, ali to je bilo samo to. K.V. je skoro odustao od mene, jer prošlo je već oko nedelju dana i ništa se nije menjalo...doduše zbližavali smo se, ali sve je ostalo na razgovoru. Došao je dan kada sam raskinula sa dečkom. I tako se ta priča završila i otvorila mi put ka jednoj novoj vezi. Tada sam bila mnogo opuštenija. Sastali smo se nakon nekoliko dana moja drugarica M. i ja, sa K.V. i njegovim drugom Z. K.V. je tada imao auto...seli smo u njega i krenuli na jezerce u blizini našeg mesta. Bilo je to prijatno letnje veče.
   Stigli smo, neko vreme smo svo četvoro stojali i ćaskali na nekom nazovimo doku, mada je to dosta visoko. Posle nekog vremena, K.V. i ja smo se sklonili u stranu. Sećam se ko da je juče bilo, Seli smo na kraj betonskog putića, gledajući prema jezeru. Ispred nas je bilo jedno veliko drvo, krošnja mu je prosto ogromna... Ne sećam se tačno o čemu smo pričali, ali sećam se jedne teme. Mesec. Pogledao je u nebo i rekao je "Biće kiše!". Rekao je da je oko meseca dvorište. Onaj krug što se nekada stvori oko meseca, to je nazivao dvorištem, tačnije to je uvek njegova pokojna baba govorila,da kada mesec ima dvorište, da će tada padati kiša...  Ja sam sedela sa njegove desne strane, sećam se. Pričali smo nešto, pogledala sam ga. Približavao mi se usnama. Znala sam da to je taj trenutak kada ću mu konačno dozvoliti da me poljubi. Nikada neći zaboraviti taj osećaj.Iznenadio me jeveoma prijatno... Tako nežno me poljubio taj prvi put, da sam se prosto topila.Njegove meke usne... Još i sada ih osetim. Prvo što je izrekao bilo je: " I? Jel' bilo teško?" Tačno tim rečima... Nasmešila sam se i rekla da nije. Otišli smo do kola, i seli u njih, ja sam polako već trebala kući. Tražio je da mu milujem leđa. Rekao je da imam jako umirujući dodir. Došli su i ovo dvoje kod nas u kola i krenuli smo nazad. Izašla sam u centru. Poljubac za rastanak, i komentari ovih sa zadnjih sedišta. Bio je to čudan osećaj za mene, nekako sam već data imala osećaj da će mi se duboko urezati u srce. Ali plašila sam se, jer kroz dopisivanje, saznala sam da još ni jednu devojku nije voleo, i da još ni jednoj nije rekao to. Plašila sam se da ću i ja biti samo jedna prolazna vezica. Ali ipak hrabro sam stupila u zajedničke staze sa njim.
   Bio je to 24.06.2008. taj datum mi predstavlja sve, jer tada je zvanično zakoračio u moj život. To jezero i naš prvi poljubac uvek ću pamtiti... Sve na svetu mi je bio i ostao. I tu počinje naša ljubavna priča...
-nastaviće se pod nazivom  "Prvo VOLIM TE"-

Naš prvi randevu i početak jedne lepe ljubavi...

Moja ljubavna priča — Autor muckos @ 17:20

   Prolazilo je lagano vreme...ja sam i dalje bila u vezi,ali sa K.V. sam se redovno dopisivala... Hteo je par puta da se sastanemo, njegov drug, moja drugarica, on i ja zajedno, ali to se nikako nije uklopilo. Onda smo odlučili jedno veče, ako me pamćenje dobro služi to je bio utorak, da se sastanemo. Sami, nas dvoje. U 20h u centru našeg malog mesta. Ja sam bila dosta nervozna i spremila sam se mnogo ranije i oko 19:30 krenula u šetnju.Pisao mi je... i rekla sam mu kako eto šetam malo. On nije mogao da krene pre, jer se gospodin čovek brijao. I tako došlo je i vreme kad smo se trebali naći i pitao me je gde sam. Javila sam mu i rekao je da je na putu i da ako hocu krenem prema njemu... bio je već u blizini. Kad sam ga ugledala prvo što sam mu rekla bilo je "Kasniš!". Ne sećam se već šta je odgovorio, ali osmeh mu neću zaboraviti. I tako, počela je naša šetnja. Prepešačili smo pola našeg malog mesta B. Uhvatio me je za ruku, bilo mi je pomalo čudno, jer pobogu ja sam zauzeta devojka, a da šetam tu držeći se za ruke sa nekim drugim tipom. Ali opet s druge strane nisam želela da mi ispusti ruku. Nisam imala ni malo stida. O, Bože, šta me to snašlo tada. Šetali smo tako i pričali o glupostima...u jednom trenutku dok smo išli jednom malom uličicom naišao je auto i ja sam se sklonila iza njega. Onda je on počeo da me zeza kako mu gledam u dupe, i tako to, a ja sam mu odgovorila da mu čitam natpis na majici, a i zaista je tako bilo, doduše kad je spomenuo svoju oblinu, bacila sam oko na nju i bogami bio je prilično lep prizor... Onda me je uhvatio u to da ga naučim pričati mađarski, jer kroz dopisivanje je saznao da znam taj jezik, ali ja na mađarskom samo sa babom pričam i nisam želela ništa da mu kažem na mađarskom. Posle nekog vremena seli smo na jednu klupicu. Tu je pokušao da me poljubi prvi put. Ali poljubac nije dobio.Držao me je za ruke, topiila sam se. Krenuli smo dalje i zastali opet kod jedne klupe. Bilo je oblačno. Zvonio mi je telefon, naravno mama me zvala da gde sam već sad će kiša. Ona je mislila da sam na rukometnoj utakmici moje drugarice M. jer žena je dosta stroga, i nikada joj ni za jednog momka još nisam rekla, ni za tog s kim sam tada bila u vezi nešto više od 2 god, jer nekako nismo imale zajednički jezik. Završila sam razgovor rečenicom da ću uskoro doći. Sa K.V. sam još malo razgovarala, spomenuo je nešto u fazonu odlazak kod mene jednog dana i upoznavanje sa mojima, tamo vamo, ni ne sećam se. I tada je saznao da oca nemam već skoro godinu dana. Počela je kišica koja se ubrzo pretvorila u pljusak. Ja sam naravno imala kišobran. Ali sklonili smo se pod crkveno zvono da sačekamo da se vreme malo smiri, da bi mogli krenuti svojim kućama. Nisam imala srca da ga ostavim samog :) Zadirkivao me za poljubac i kako neću da mu ga dam. Jo, da  i taj dan sam saznala da je golicljiv samo na jednom mestu, ali nije hteo da mi kaže gde. Rekao je: "To ćeš morati sama da saznaš."  Ipak pljusak se nije stišavao, a ja sam morala kući. Tako da je on sam po kiši morao da ode...
 
 
 
-nastaviće se-

Sve je počelo ovako... II deo.

Moja ljubavna priča — Autor muckos @ 12:55


...izašli smo da razgovaramo. Bila sam dosta odbojna i bezobrazna kao sto sam i uvek bila kad bi mi neki muškarac prišao. On, sav samouveren, pun sebe...počela je priča: Vidim smeškaš mi se...tamo vamo. U jednom trenutku rekla sam mu da imam dečka. Ne sećam se već tačno, ali rekao je nešto kao: "Uvek si takva? Imaš dečka a smeškaš se dugima?". Bio je grub, ne u smislu da me je povredio ili nešto, nego je imao onu mušku grubost koja ženi prija, nije me puštao, bio je uporan, čvrsto me je obgrlio oko struka. U jednom trenutku uhvatila sam sebe kako ruži čupam latice i nesmotreno ih bacam njemu u lice... Verovatno je nervoza odradila svoje. Malo se naljutio,ali to ga nije sputavalo da nastavi sa muvanjem. Rekla sam mu da idem unutra da me čekaju drugarice. Nije hteo da me pusti, kao u fazonu dok ne pričamo. Rekla sam mu da ćemo pričati kasnije. Rekao je da lažem. Ponovila sam mu opet i rekla da će videti da ćemo ponovo pričati...nekako me pustio.

   Prošlo je neko vreme i otišli smo do sledeće diskoteke... Malo kasnije izašla sam ne sećam se već iz kog razloga, mislim da sam telefonirala. Dok sam izlazila ugledala sam ga kako stoji ispred sa drugovima. I krenula da se sklonim od buke iza ćoska u drugu ulicu, čula sam samo neko dobacivanje "Eno ti devojke" i lik je dotrčao, i zgrabio me s leđa. Nisam mogla da verujem da ima obraza da me tako čvrsto drži. Ali prijalo mi je. Ćaskali smo nešto i u jednom trenutku mu kažem: "Vidiš da ponovo razgovaramo, a rekao si da neću pričati s tobom". Dečko je raširio ruke i pred svima na sav glas viknuo sa osmehom: "Uredu, POGREŠIO sam!" svi su pogledali u našem pravcu...nisam znala gde da gledam. Onda smo došli do toga da ni ne znam kako se zove...ja sam rekla da mislim da znam ali da nisam sigurna, ima dosta neobično ime, i tada nisam znala da li mu je to ime, prezime, ili nadimak možda. Onda se predstavio i ispostavilo se da mu je to bilo ime. Tu je priča za to veče i završila... Otišla sam kući.

    Sutradan sam počela intenzivno da razmišljam o njemu, jer do jučerašnjeg dana bio je samo jedan sladak dečko kome sam se u prolazu nasmešila i ko mi se osmehnuo nazad... Nije mi izlazio iz glave...ona ruža, ona samouverenost, tako pun sebe, a tako privlačan. Mislila sam, joj Bože što mu nisam dala broj. Drugarica M. je primetila da se stalno smeškam i koliko mi cakle oči. Rekla sam joj da ne mogu da prestanem da mislim na njega. Sećam se, sedeli smo u autobusu i išli kući iz škole. Rekla mi je:" Hoćeš da ti nabavim broj? Mogu već sutra da ga imam". Rekla sam joj da ne treba. Ali kako sam stigla kući poslala sam joj poruku da ipak sazna koji mu je broj. U roku od pola sata dobila sam ga. I šta sad? Nisam mu pisala. Tada, mislim da nisam ni sutradan nego tek treći dan. Pitao me je što mu se tek sad javljam kad broj imam već par dana... :) a prvo sam se lažno predstavila. Ustvari nije to ni bilo lažno predstavljanje, rekla sam svoje kršteno ime (naime,u krštenici mi je jedno ime a u crkvi sam krštena pod drugim imenom,tako da imam dva imena,ali to je već neka druga priča neću vas time zamarati). I tako je započelo naše dopisivanje. Sećam se kao da je juče bilo... On je tada bio maturant. Pisali smo o svemu i svačemu. Dugo smo se dopisivali, ali dugo se nismo videli. Baba mu je umrla tada, i nije izlazio... tako da se videli nismo, ostalo nam samo dopisivanje...

 

-nastaviće se pod nazivom "Naš prvi randevu i početak jedne lepe ljubavi..."-


Sve je počelo ovako...

Moja ljubavna priča — Autor muckos @ 01:16
 
    Sve je počelo pre otprilike 3 godine možda i više. Imala sam jednu vezu, jednu dugu vezu, ali ovde neću pisati o njoj. Biće samo nekoliko reči o tome u samom početku. Ta veza je bila nemoguća, ali sam je razvlačila, jer sam bila voljena, osećala sam se sigurno i mogu da kažem i da sam bila srećna, ali u dubini duše čekala sam jedan dovoljno jak razlog da tu vezu okončam. Postojao je jedan dečko koji bi mi svaki put kad sam ga ugledala izmamio osmeh na licu, a najviše me je radovalo što mi je to bilo uzvraćeno, videla sam kako mu oči cakle i kako se okreće za mnom. Nisam mu ni ime znala, i nisam ni razmišljala mnogo o njemu, dok ga ne bi ugledala,bili su to susreti na ulici, susreti u autobusu, diskoteci... Tada sam išla u 3. razred gimnazije. Sećam se jednom, njegov drug me zaustavio u prolazu u našoj seoskoj diskoteci i rekao mi: "Ej, sviđaš se mom drugu" i pokazao mi na njega ja sammu pružila ruku, izgovorila drsko:"Marija. Drago mi je."i ni ne sačekavši da izgovori svoje ime okrenula sam se.Posle sam na to veče i zaboravila. I tako prolazili su dani, i nama su samo ostali slučajni pogledi u prolazu. 
   Bila je to subota, nisam sigurna ali mislim da tamo negde krajem aprila 2008. znači tako otprilike pre tri godine, ili je već bio maj... Mislim da je ipak ovo drugo. No nije ni toliko važno! Bila sam sa svojim dugogodišnjim dečkom i pričala sam mu o tome kako mi je sve postalo monotono i kako mi ne pruža tu neku pažnju koja je potrebna. Kasnije sam se našla sa drugaricam i naravno izašle smo. Tačno se sećam šta sam imala na sebi, to veče nikada neću zaboraviti jer tada je započela ova ljubavna priča. Bila sam u uskim crnim pantalonama, laganoj beloj majičici što se veže oko vrata i bele štiklice. Duga talasasta tamna kosa padala mi je preko ramena. Ni sama ne znam zašto bila sam izuzetno raspoložena to veče. U diskoteci sam ugledala njega K.V. Bio je presladak ko i uvek. Smeškala sam mu se, dosta dugo, u nadi, ali opet i u strahu da će mi prići, jer ipak bila sam u vezi. Uzvraćao je. Bio je to tako bezazlen flert, bar je tako delovalo. Onda je u jednom trenutku nestao... Uznemirila sam se, želela sam da bude tamo u blizini. I tako misleći na njega, dok sam igrala, iznenada me je neko s leđa obgrlio svojom desnom rukom oko struka, a sa moje leve strane, lagano se stvorila i druga ruka pred mojim očima... Šaka je bila zatvorena. Osetila sam kako se njegove usne približavaju mom levom uhu i u trenutku nisam čula ni muziku niti ljude oko sebe, čula sam samo njegove reči: "Mislim da bi trebali da razgovaramo!" a u onoj njegovoj levoj ruci ugledala sam prelepu crvenu ružu. Nisam mogla da verujem...u punoj diskoteci dečko mi pruža ružu. Bio je to on, K.V.
 
 
 
 
 -nastaviće se-  
 

Reci prijatelja koje mi mnogo znace u ovom teskom trenutku...

Fascikla mojih misli — Autor muckos @ 21:50

"Eh... Ponekad se u zivotu donose odluke koje nikako nemaju smisla i za sobom povlace mnogo posledica.. Kao sto si i sama rekla, svasta ste prosli zajedno, a opet oseca kao da mu nesto fali, misli da je neizivljen, ali ne shvata da je sustina svega naci nekoga sa kime bi mogao biti zauvek, ko je tvoja tacka na i, a ne nekoga ko je bolji ili gori od ostalih.. U neku ruku mogu da ga shvatim da se pitao kako bi bilo sa drugima, ali samo u slucaju da nije bilo sve ok, ne ovako, iz ciste radoznalosti, tu nema logike.. Znam samo toliko, da kada bi meni sudbina bila naklonjena i podarila mi nekoga kao ti, ne bih se sigurno pitao da li bi moglo jos bolje, znao bih da je to to... Shvatice i on koliku je gresku napravio, kad-tad, pusti ga da vidi da od najbolje nema bolje.. Verujem da si izgubljena i da ti nije lako, ali ne smes klonuti duhom, sta god da zivot baci na tebe, bilo kakav izazov, znam da si jaka i da mozes to izdrzati! Bice bolje, mora biti, glavu gore! I da znas, nikad me ne gnjavis, kad god budes htela razgovarati, bilo sta podeliti, ja cu uvek biti tu da te saslusam!"

 


«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11  Sledeći»

Powered by blog.rs