Plašim se
Strah me je.
U jednom trenutku bih da odustanem, u drugom vidim samo bolje sutra.
Možda ne znam sve, jer je i ovo možda previše.
A možda je to i jedino što ima da se zna.
To ne mogu znati, ali možda nije ni bitno.
Odbijam da razmišljam.
Znam, to me ubija.
Ne vredi da razmišljam, jer učinjeno već ne može da se menja.
Ali opet, šta dalje?
Strah me je.
Kako da znam da je ovo zaista to?
Kako da znam da nema više bola i da nema više povreda čak i onih koje ne vidim?
Verujem, ne zato što volim, nego zato što se nadam.
Nadam se boljem.
Ali nada je jedna krhka reč.
Poput mehura, malo je dovoljno da pukne i nestane.
I zbog čega će sada biti drugačije?
Jesmo li zaista spremni odustati od svih gluposti zarad naše sreće?
To je možda jedan lagan mali korak, ali veoma je teško učiniti ga.
I ima veliku ulogu u predstojećoj sreći.
Strah me je.
Ne onog što je prošlo, nego onoga što dolazi.
Ne želim da budem ničiji pajac.
Zar je toliko teško biti drugačiji od drugih?
Znam, idem dalje.
Ne ubijam se onim prošlim.
Sama reč kaže to je prošlo i u prošlosti treba i da ostane.
Nema mesta za te misli ovde u sadašnjosti niti u budućnosti.
Ali opet, strah me je.
Plašim se onog što dolazi.
Onog što će biti.
Možda ne treba tako da se osećam.
Ali u ovom trenu, obuzeo me je taj osećaj.
Da li zbog toga samo što sam imala loš san?
Ne znam.
Kao što sam rekla, VERUJEM.
Samo...
Plašim se.
Molim te, pokaži da nemam razloga za to.
Da ovo nije još jedna ista priča.
Čvrsto me zagrli...i sve će biti uredu.
U jednom trenutku bih da odustanem, u drugom vidim samo bolje sutra.
Možda ne znam sve, jer je i ovo možda previše.
A možda je to i jedino što ima da se zna.
To ne mogu znati, ali možda nije ni bitno.
Odbijam da razmišljam.
Znam, to me ubija.
Ne vredi da razmišljam, jer učinjeno već ne može da se menja.
Ali opet, šta dalje?
Strah me je.
Kako da znam da je ovo zaista to?
Kako da znam da nema više bola i da nema više povreda čak i onih koje ne vidim?
Verujem, ne zato što volim, nego zato što se nadam.
Nadam se boljem.
Ali nada je jedna krhka reč.
Poput mehura, malo je dovoljno da pukne i nestane.
I zbog čega će sada biti drugačije?
Jesmo li zaista spremni odustati od svih gluposti zarad naše sreće?
To je možda jedan lagan mali korak, ali veoma je teško učiniti ga.
I ima veliku ulogu u predstojećoj sreći.
Strah me je.
Ne onog što je prošlo, nego onoga što dolazi.
Ne želim da budem ničiji pajac.
Zar je toliko teško biti drugačiji od drugih?
Znam, idem dalje.
Ne ubijam se onim prošlim.
Sama reč kaže to je prošlo i u prošlosti treba i da ostane.
Nema mesta za te misli ovde u sadašnjosti niti u budućnosti.
Ali opet, strah me je.
Plašim se onog što dolazi.
Onog što će biti.
Možda ne treba tako da se osećam.
Ali u ovom trenu, obuzeo me je taj osećaj.
Da li zbog toga samo što sam imala loš san?
Ne znam.
Kao što sam rekla, VERUJEM.
Samo...
Plašim se.
Molim te, pokaži da nemam razloga za to.
Da ovo nije još jedna ista priča.
Čvrsto me zagrli...i sve će biti uredu.
2 Komentari |
0 Trekbekovi
Sestro, nema vajde od molbe. Stvar u svoje ruke, ako nećeš da budeš pajac. Pazi kome veruješ.
Autor didiland — 07 Maj 2011, 22:40
Ne mozes da znas ali veruj!A ono sto dolazi neces sama cekat,samo mi ne pustaj ruku!
Autor lord_johnny — 12 Maj 2011, 14:57