Moj mali svet

Svako veče san i ja se borimo jedno s drugim.
Lepo se istuširam sa jednim ovakvim



Da me malo opčini prijatan miris, da lakše utonem u san.
E onda on počne da nastupa, pa šapne mojim okicama:
"Niste dovoljno umorne, umorite se malo,
jer ovako nećete zaspati brzo"
Onda ja umaram okice, lečim dušu pesmama, ili bolje reći
ubijam dušu pesmama, jer one koje slušam
baš i nisu nekakvog izlečivog karaktera...
Kao poput ove pesme npr.


Morate priznati da ona nema apsolutno ništa u sebi
što bi moglo da izleči dušu.
Onda tako čaprkam po blogu. Svom i po tuđim blogovima.
E onda mi se umore okice i lepo ugasim laptop,
ušuškam se fino, zagrlim jednog pinkastog miša.
Da miša, jer odbijam u poslednje vreme
da grlim neko drugo životinjče, poput recimo
šašavog smeđeg nilskog konja
koji glumi irvasa sa Deda Mraz-ovom kapicom
i pritom na jači stisak peva "Jingle bells".
Ili jednog polarnog mecu recimo,
ili jednog običnog mecu.
Jer pošto sam umorila okice, ne treba mi da ih razbudim
sećanjima na nekog, pa onda grlim pinkastog miša.
Onda posle izvesnog vremena i zaspem.
Kao bebče



E onda u gluvo doba noći san mi pobegne.
Onda pokušam da ga zamolim da se vrati nazad, ali neće.
Pa mi kroz glavu krene pesma koju sam zadnji put slušala.
Što nije baš najbolje, jer nije ni pesma dobra.
Pa u mislima krenem da je pevušim.
Pa se san krišom ušunja pod moje ćebence i jorganče.
Prođe tako neko vreme.
I naravno san opet pobeže.
Kaže hoće malo na vazduh.
Rekoh ajd idi.
I ode on, odluta negde. I ne vraća se dugo.
Ja ne smem otvoriti oči,
jer ako se i one rasane, onda sam nagrabusila.
Mada otvorim ih s vremena na vreme.



Onda san konačno se vrati. Pa se malo svađamo
što ga dugo nije bilo.
Onda ujutru jedva ustajem.
I izgledam nekako ovako



I tako se san i ja borimo svako veče.
I svađamo se.
I sad  još malo
pa odoh da se borim s njim ponovo.

*sweet dreams*