Moj mali svet

Daj mi snage

Fascikla mojih misli — Autor muckos @ 01:35
   
      Sutra. Jedan novi, verovatno sunčan dan.
     Imam jednu odluku u duši. Ona želi mir, život u iskrenosti i sreću. Dosta joj je laži, lažnih obećanja...dosta joj je uzaludnog nadanja. Duša mi želi potpuni spokoj. Znam koja je cena tome, treba da je sprovedem kroz jedan bolan period, kroz jednu mučnu odluku. Ali je ona svesna da će joj sve to jednoga dana doneti radost. Ne i zaborav, ali radost sigurno.
     S druge strane srce još čezne, ne pušta, čvrsto se drži sad već ne za tračak nade nego za mrvice nade koje su mu bačene. I iako te mrvice pojedu vrapčići, ono još uvek traga za tamo nekom minulom srećom, a sreća nikako da stigne.
     U meni se bore srce i duša. Razum gde je, ne znam...on zna sve činjenice, ali ne zanimaju ga osećanja, da se on pita, bila bih jedna hladna osoba, bez i jedne emocije. Srce ne pušta ovu gorku ljubav, a duša vapi za svojim mirom. Dosta je svega. Dosta je ove igre i očaja. Dosta je obmane i dvoličnosti...
     Sutra. Jedna teška reč i još teži dan. Bože samo daj mi snage, da izgovorim što imam da izgovorim...ne daj da posustanem. Dozvoli duši da pobedi ovu bitku...Ne želim da mi srce odnese sve. Ne želim opet u te lažne doline pune nabujale reke gorčine, nevere i sumraka. Hoću čistu i neiskvarenu sreću. Zar mnogo tražim?
     U meni bore se dva glasa. Na jednom ramenu mi malo slatko anđelče, na drugom podmukli đavo. I iz trena u tren ne znam ko pobeđuje i igri beskrajnog šaputanja na uvce koja me dovodi do ludila. Držim se za glavu, već počinje da boli. Danas sam uhvatila sebe kako lijem suze od tuge bez i jedne grimase, glasa ili treptaja. Nije trajlo dugo, samo je skliznula koja suza, ali sve što želim je da se taj tren ne ponovi...
     Želim istinsku sreću, ne tražim valjda mnogo. I koji deo mene će pobediti u sutrašnjem danu, samo Bog zna. Jer ja više ne znam...

Novi izgled :)

Moja fascikla — Autor muckos @ 18:43

 Ćaoste, drugari blogeri :)
Dobro došli na moj "novi blog" :) nadam se da će vam se dopasti jer mi je ceo dan otišao na izradu istog.
Ako ima nešto što vam se ne sviđa slobodno mi recite :) Nije još sasvim gotovo ima sitnica koje ne umem da sredim sama (i nadam se da će mi admini pomoci), ali otprilike je to to.

Dobrodošli u Moj mali svet :) 


Pod jesenjim velom

Moje pesme — Autor muckos @ 19:20

 

U žaru šarenila
pod krilima vetra
razlio se miris
jesenjih kiša.

I po suvom lišću
vetar svira
jesenju pesmu
što u srce dira.

Razlile se boje.
Razlile se pesme.
Miriše na spokoj.
Miriše na kesten. 

Srce tiho igra,
po taktu veselom.
Oči se raduju
pod jesenjim velom.


autumn

 


Strah i trepet

Strah u ulici Blogograda — Autor muckos @ 16:00
     Jedno sasvim obično veče. Sama sam u kući. U susednoj sobi gori vatra u pećki. Napolju je hladnjikavo. Zvižduće vetar. Ja sam se opružila na krevetu, čitala sam neku knjigu, ali misli su mi bile odlutale, pa sam knjigu stavila sa strane. Gledala sam u plafon, u jednu tačku i osluškivala zvukove. 
     Čulo se pucketnje vatre, mrak svuda okolo. Vetar je toliko duvao da je svremena na vreme zaškripela stara ograda koja razdvaja prednje i srednje dvorište. Onda se mogao čuti zastrašujuć zvuk lanca. Kao da neki zli duh vuče okove i lance za sobom. To je zapravo bio moj pas, šećkao se i lanac mu se trljao  o beton. Pomislih "Bože beliočnjače, kakvu si strahotu uterao u mene."
     Morala sam do kupatila. Naspram vrata od kupatila u hodniku imam ogledalo...Izbegavam da pogledam u njega, sama sam u kući, i mrkli mrak je, ko zna šta će moja luda mašta ugledati tamo. Onda u kupatilu, nagnuta nad slavinom perem ruke. Opet izbegavam da pogledam u ogledalo iznad pa glavu ni ne dižem, mada sam naravno upalila svetlo kad sam ušla, ali opet, bolje da ne gledam. Izlazim napolje, vrećam se u krevet.
     Na tavanu nešto grebe, gricka, trčkara. Nisam obraćala pažnju, pomislih to sigurno onaj stvor od miša još nije otegao papke...Lupaju roletne,lupaju i vrata. Zar toliko duva vetar? Sad me već hvata strah pomalo, ali mrsko mi je upaliti svetlo. Čujem neko škripanje, i neku melodiju...srce lupa ubrzano.Pokrivam se ćebetom, i skupljam se u klupko poput mačke. Učinilo mi se kao da je nešto prošlo drugom prostorijom. Ali smirujem sebe, pa to se samo moja mašta poigrava sa mnom, gledala sam previše horora i sad nemam mira.
     U daljini napolju, kao da čujem nekog gavrana kako gače. Osećam neki hladan vazduh kako dopire do mene, ali ni jedan prozor nije otvoren, niti su vrata otvorena. Hladnoća kao da dolazi ispod kreveta. Srce mi već u grlu, hoće da iskoči, i dok razmišljam o grozotama, drvo u pećki se pomerilo i lupilo o staklena vratanca. Tu mi skoči adrenalin, srce lupa sve brže.
     Počinjem da čujem neke glasove. Umišljam li? Ne znam. Kao mala bojala sam se prostora ispod kreveta, i nikada noću nisam smela spustiti nožice ili pak rukice dole. Da ne dođe neki bubuš po mene, kako je baba uvek govorila. Glasovi nestaju. Počinje neko grebanje. Grebanje pod krevetom. "Bože, šta li je to?" Prebledela sam, zaledila se. Grebanje je sve jače i jače... Počinju glasovi opet. Kao da čujem: "Dođi.Dođi."
    Pomislih "Dosta je", ustaću, upaliću svetla svugde i izbaciću ove glupe iluzije iz glave. Skupljam hrabrosti i dok žustro hoću da odem do prekidača, spuštam svoju desnu nogu, i kada sam spustila i levu, u trenutku kada sam ustala, pod nogama sam osetila led ledeni vazduh, i oko mojih krhkih zglobova nešto se provlačilo. Bacih pogled, i sve što vidim su dve odvratne ruke dugačkih prstiju pune nekih čvorova. Žuti zapušteni nokti. Nisam uspela da ispustim ni krik, zanemela sam i dok sam shvatila da je kasno za beg, pojela me tama.



A sve ovo pišem nakon što sam se probudila i shvatila da sve to sam samo sanjala :)
BloodyMuckos!

Opet onaj tren...

Fascikla mojih misli — Autor muckos @ 23:15
   Opet onaj tren kada se ne osećam dobro. Opet onaj tren, kada osećam da mi nešto fali. Nisam potpuna, nisam nasmejana. Knedla u grlu. Suzave oči, ali ne, neću da plačem. U grudima nešto boli. Praznina, velika praznina u duši. Mislim da će progutati sve u meni. Posustajem. Ne želim više ništa. Ne treba mi zagrljaj, ne treba mi ljubav, ne treba mi osmeh, ni lepa reč. Ne treba mi ništa, osim jedne crne rupe koja će me progutati. Da nestanem, da me nema. Da mi utihnu misli. Da ispare osećanja. 
  Sve mi je izgubilo smisao. I onda samo ta praznina, rupa je u meni, ne, nego rupčaga, rupetina, provalija. Sve je prazno. Obično sam telo bez duše. Da, jer duša mi je negde pobegla. Možda je već i nestala za sva vremena. Srce koje mi inače ubrzano kuca, više ni ne čujem. I ono se usporilo. Ne trebam ništa i ne trebam nikog. U meni samo nervoza, i sivilo. Nigde kap sreće. Izgubila sam veru, izgubila sam i nadu. Ne spavam skoro ništa, niti sam umorna. Ne raduje me ništa, ni hrana koju volim, ni pesme koje volim.
   Fali mi ono nešto i ja više nisam svoja nisam ni živa. Dosta mi je svega. Dosta mi je ove praznine. Ni boje mi više nisu bitne, ni zvukove ne rezlikujem, svi su mi isti bezdušni. Mirise ne osećam. Sve moje, sve ono u meni, sve moje radosti, nestale su... Pobegle su od mene, i iskreno, sad već mislim da se neće ni vratiti... Nestalo je sve...polako nestajem i ja :(

rose

Strah u ulici Blogograda II

Strah u ulici Blogograda — Autor muckos @ 13:45
by beliocnjak 
 
Stajala je nepomično, zloslutno, užas je vrištao iz svakog nabora na njenoj pocepanoj haljini.
Ne znam koliko  vremena je prošlo, nastao je vakum, tišina, klepet krila. Na levo rame joj se spusti veliki  gavran, crn, crnji i od same noći.
Protresao je krilima, graknuo.Kandže su mu bile duboko zarivene u njene krte kosti obložene modrom kožom.

Kuda? Izlaza nije bilo. 

Naslonjen na zid u tom ćorsokaku, prebirao je po zaleđenim mislima, osluškivao i najmanji šum koji je dopirao od negde.
I gle, nešto se pomalja iz mraka, iza njenih bokova, neka povorka, čuje se pesma dečijih glasova.

Kolona dece je polako koračala, korak po korak, dah po dah, šupljine namesto očiju, krvave im vilice zjape.
Kreću se i ponavljaju jednoglasno:

"Gospodaru, idemo ka tebi, mi smo horde zla,
 mi smo tvoja deca. Daj nam hrane, daj nam krvi ! "

Iz gomile se izdvoji jedna devojčica, rumena, lepa, nasuprot ostale dece i priđe mu smešeći se. 
Zagledao se u te lepe okice, sjajne, umirujuće, oseti neki spokoj.

-Da, ona je moj anđeo, moj spas. Izbaviće me iz ovog ludila.

Pružio je ruku, pomilovao po kosi. I dalje se smešila. Nešto je držala u ruci i čvrsto stiskala.

-Tata, tata - progovorila je glasićem-  Došla sam ti, vodim te odavde.

-Ti nisi moja ćerka, ja nemam ćerku. Ko si ti devojčice?

-Tataaaaa, zar si me već zaboravio,eno, i mama nas čeka tamo iza.

Podigao je pogled prema onoj utvari sa gavranom na ramenu. To više nije bila utvara, nije bila sablast. Prelepa, crna žena sa velikim stomakom mazila je crnu mačku na svojim grudima. Bila je u poodmakloj trudnoći.
Deca su i dalje stajala u gomili pored nje i ponavljala tiho:

-"To je naša mama, to je naša mama".

Lice mu se iskrivilo od užasa, zgrčio je pesnicu. Nemoguće, ona je mrtva, ona je umrla na porođaju !

Smešeći se pomilovala je stomak.


Nastaviće se....


Strah u ulici Blogograda

Strah u ulici Blogograda — Autor muckos @ 01:00
   Negde, u jednoj strahovito mračnoj i veoma uzanoj ulici Muckoseve četvrti začuo se krik. Odjekuno je tako da je svima dopreo do koske. Naježena koža, neki zastrašujuće hladan vetar, i zviždanje u ušima. Okreneš se levo, nigde ništa. Okreneš se desno, ni tamo nikog. Onda onaj neprijatan trenutak kada bi pogledao iza sebe, ali bojiš se, jer ne znaš šta je tamo, i još veći strah kada treba da vratiš pogled napred. Ipak okreneš se. Nazad nema ništa, a od napred kao da nešto škripi. Srce lupa, hoće da iskoči. Noge se zalepile ne idu dalje od zemlje. Žustro okreneš glavu napred. Vidiš da nije ništa strašno, samo se zanjihala jedna stara zarđala kapija. To je vetar pomisliš. Ali treba proći tuda i srce se ne smiruje. Već ti je i hladno. Leden si. Koračah lagano i svaki korak oslikava tvoj strah. Noge ni ne podižeš vučeš i po vlažnom betonu od kiše. Ispred tebe na kraju puta jedno ulično svetlo žmirka, tebi na neseću. Pomisliš: "Samo da se isčupam odavde, tamo je prometna ulica, pa ću se umiriti." Stižeš pri kraj. Srce ti lupa kao da će sad probiti tvoje telo, ne osetiš ga, sad ga već i čuješ. Svetiljka se igasi na sekund. Tebi ta sekunda deluje kao čitava večnost, milion misli vrzma ti se po glavi, jeza, znoj sa čela. Svetlo se pali, i BUU. Tu ispred tebe stoji ona. Žena krvavih očiju, mokre kose, bačene preko lica i poderane stare haljine,ko smrt bela. To nije ni živo. Utvara. Njen pogled te zaledio, užasnut si...i sve što si uspeo da izustiš je samo jedn krik...
undefined

Dobro došli u strahovitu ulicu Blogograda!  
S kriklju vaša BloodyMuckos!

Žestoko udara

Fascikla mojih misli — Autor muckos @ 23:00
Nespokoj.
Neverica te guši.
Sumnja puca u tebe,
ali samo ti okrzne srce.
Ne,
ne umireš.
samo krvariš.
Dok strah te drži za ruku.
Nepomičan si.
Sve se oko tebe vrti.
Sve je to zbog onog hitca.
Sumnja ti se provukla kroz ranu.
Otrovala srce.
Sve se proširilo venama.
Mozak,
muči se.
Onda te nada uhvati za drugu ruku.
Jedan tračak svetlosti nije dovoljan.
Strepiš.
Plašiš se.
Dobro znaš čega.
I koga.
Vidiš mu lice pred sobom.
Ali ne možeš protiv njega.
Steže te, lomi.
A ostavlja te živog.
Udara žestoko.
Misli ti stežu omču oko vrata.
Gubiš dah.
Čini ti se vidiš neko poznato lice.
Ko li je to?
Šta li je to?
Ljubav?
Možda sreća?
Ne znaš.
Hoće li ti pomoći?
Neće.
Nema pomoći sa strane.
Sve što vidiš samo je iluzija.
Sve je obmana.
I ona nada što te drži za ruku.
I ovaj lik što stoji pred tobom.
Nema pomoći.
Kako onda?
Kud?
Gde je pomoć?
Gde je to rešenje?
U srcu možda?
Ne.
Pa ono krvari.
Nema tamo pomoći.
Mućni malo svojom glavom.
Tamo ćeš naći odgovor:
Jedino tamo možeš oterati 
I nespokoj,
i strah,
i sumnju...
I nevericu.
Oteraj sve.
Zaleči tu ranu.
Previj je.
Zar ćeš pustiti da iskrvariš?
NE,
to se ne sme.
 

Iza siluete

Moje pesme — Autor muckos @ 19:10

Iza siluete u strahovitom mraku
Skrila se čežnja koja traga za tobom.
Sakrile se suze što uzalud se nižu.
I utihnuo je šapat što te je još hteo.

Iza siluete u odajama samoće
Sakrio se strah koji drhti zbog tebe
I ova ljubav neće me pa hoće.
Šapat ipak govori:"Želim te kraj sebe"
 
 silhouette

Kuda ovo vodi?

Fascikla mojih misli — Autor muckos @ 16:10
   Ne želim biti na rezervi, ne želim da sam neko ko je tu samo kad ti zatreba. Zasužujem pažnju i nežnost. Ja sam ta koja bi trebala da ne zna odgovor na pitanje: "Šta ti želiš?". Ja sam ta koja treba da se pita da li da bude sa tobom. Nisam stvorena da budem zadnja rupa na svirali. Pogotovo ne nekom ko je razbio to *sviralo* na param parčad. Neki ljudi kao da ne cene svoje dobijene šanse. Ne želim da sam sakrivena od sveta. Zar me se sramiš? Nisam predmet za bacanje, niti igračka za igranje. Ja sam živo biće koje je željno ljubavi. Ne možeš da me imaš, ali ipak da me nemaš. Ili sam tvoja ili nisam. Toliko pitanja bez odgovora. Više se ni ne zapitkujem. Samo želim da sve ovo prestane. Ili ću biti tvoja ili ću nastaviti sama. Dosta mi je igre, hoću svoju ulogu u stvarnom životu. Zar tako puno tražim? Kažeš tebi je ovako dobro, imaš slobodu koju si hteo i imaš mene. A zapitaš li se da nisi zaslužio ni da progovorim s tobom a kamoli da ti dozvolim da me poseduješ? Ne zapitaš se naravno, jer tebi je ovako dobro. Kako mi je bilo, i kako mi je sad, nije bitno. Da, volim te. Ali prestani da me vučeš na dno. Ili mi pruži sreću ili me pusti da je potražim negde drugde. Kažeš da ti ne postavljam pitanja tipa "Šta smo mi? I šta je to što ti želiš?" jer ne znaš odgovor na njih. Govoriš da ne želiš da me izgubiš, da sam ti sve, i da ćeš jedino mene voleti ovako. I govoriš mi kako želiš da odemo iz ovog ukletog mesta, samo ti i ja. I onda dođeš sa rečenicom da nemaš odgovor na pitanje ŠTA TI ŽELIŠ. Hoću samo da prestane ova igra. Ako me voliš neka zna za to ceo svet. Ako me ne želiš, nisi vredan mojih reči, ni jedne pesme upućene tebi. Zašto li i kuckam. Zašto mi uopšte i naviru ideje i stihovi? Sklonite od mene tu inspiraciju, jer ne znam više za koga trošim moje dragocene reči. Sve što želim je da konačno ISTINSKI budem SREĆNA!!!  :(
 
lonely

Ti si taj

Moje pesme — Autor muckos @ 19:10

Ti si taj zbog kojeg zastaje mi dah.
Tvoja blizina pokreće moja čula.
Zaseniš me pogledom u jedan mah.
I već se nađem u zemlji čuda.

Ti si taj zbog kojeg zadrhti telo.
Tvoj dodir pokreće moju strast.
Jedan nežan poljubac u moje čelo.
I već si za moju dušu spas.

Ti si taj zbog kojeg kuca srce moje.
Tvoja ljubav pokreće moju sreću.
Naše duše zajedničku sudbinu kroje.
I ja nikada pustiti te neću.
 
undefined 

"Online-vračare. Jedan klik i tamo ste"

Vickasto :) — Autor muckos @ 20:50
Dobro došli u novootvorenu proročku agenciju "Online-vračare"
Gatare 

Poslujem sa svojom koleginicom Gypsy-anam,
a ako ona ne potpiše ugovor poslovaću sama.
Mada verujem da me moja draga koleginica neće izneveriti
Gypsy-anam

Gatamo kako Vam se hoće,
izbor je Vaš
čitanje iz kugle
čitanje iz dlana
čitanje iz karata

Nema laži, nema prevare.
bez laži

Samo jedan klik i već ste kod nas
na jedan klik

Pri prvom kliku ne naplaćujemo.
A s obzirom da ćete biti zadovoljni, i dolazićete nam opet
naše znanje ima cenu,
i bez love nema saznanja...
će daš dukat? :)

U koliko niste zadovoljni Vaš novac (ne)će biti vraćen. :)
S ljubavlju Vaša Gypsy-muckos
Gypsy-muckos

Zašto imam takav um?

Fascikla mojih misli — Autor muckos @ 18:40
   Nikada mi ništa ne promakne, procenjujem ljude vrlo dobro mada sam i suviše mlada za to. Čitam njihova osećanja  i misli iz njihovih pogleda, pokreta i načina na koji izgovaraju reči. Upijam svaku reč, svaku sitnicu, ne zato što ja to želim nego zato što se sve nekako memoriše u mojim mislima i prosto kao da ne postoji opcija "delete". I onda kada se nešto ne uklapa pokreću mi se vijuge razmišljanja i od silnih misli nemam mira. Dok se mozaik ne sklopi ne mogu biti smirena. Previše razmišljam, znam, ali to ne mogu da promenim, u krvi mi je. Ako nije sve na svom mestu, da, razmišljam dok svaka puzla ne nađe svoje mesto. Laži teško prolaze pored mene neprimećeno. Uvek ostave neki trag za sobom i prosto moram da ih potražim. Kod mene u igranju žmurke gubi -laž-, jer -istina- je uvek pronađe. Nekada me toliko boli taj deo mene, jer da ga nemam, ne bih znala mnoge stvari i ne bi me mučile crne misli. Bila bih bliže sreći. Ali ne, to sam ja. Uvek sve primetim i ništa ne može da promakne... Zašto li imam takav um? O intuiciji da ni ne pričam...

Umetnik u ljubavi

Moje pesme — Autor muckos @ 13:39
inspired by sanjarenja56
 
Budi moj vajar,
neka tvoje ruke zavape za mojim telom.
Izvajaj naša osećanja
u savršen sklop figura.

Budi moj pesnik,
neka moja ljubav bude tvoja inspiracija.
Ispiši našu sudbinu
u jedan srećan završetak.

Budi moj slikar,
neka ova strast bude tvoje najfinije platno.
Naslikaj naše novo sutra,
u jutra puna nežnosti i vatre.

Budi moj glumac,
neka naša sreća bude tvoja pozornica.
Odigraj mi najsretnije trenutke
koje smo prošli i koje ćemo proći.

Budi moj pisac,
neka moja duša bude tvoj papir bez kraja.
Ispiši našu priču,
sačuvaj nam prelepa sećanja.

Budi moj umetnik,
neka ova istinska ljubav bude tvoja muza.
Sklopi svoje remek delo,
sklopi jedan savršeni par.
 
umetnik u ljubavi 

Bez naslova

Fascikla mojih misli — Autor muckos @ 21:08
Nadaš se.
Bojiš.
Vidiš neko bolje sutra.
Srećan si.
Potom ti sve to potone.
Ne znaš ni sam zašto.
Uhvati te neki osećaj.
I znaš.
Sve je samo iluzija.
Opet,
ne želiš da veruješ u to.
A znaš da ti se svaki osećaj ostvari.
I zato se bojiš.
Strahuješ.
Jer ne želiš da je tako.
Želiš da te drži ona nada za bolje sutra.
Ali nekako ne ide.
Nekako sve deluje površinski.
Onda te neka dešavanja uznemire.
Pa se onaj osećaj pojača.
Onda ti dođe da plačeš, jer misliš da si budala.
I krivo ti je
što si uopšte dozvolio sebi da veruješ u drugo.
A opet,
još uvek se nadaš da nije tako kao što misliš.
Opet, nadaš se da ćeš se probuditi srećan.
Ali ipak bojiš se.
Strahuješ.
I ne možeš protiv toga.
Ne možeš protiv sebe.


Usamljena

Fascikla mojih misli — Autor muckos @ 20:40
   Noćas se osećam nikako drugačije no usamljeno. Mnogo toga sam uradila danas. Ali evo došao je trenutak kada sam ostala sama sa svojim mislima. Vrpolje mi se po glavi. Srce mi vapi za zagrljajima. Umorna od svega. U grudima jak bol. Pokušavam da skrenem misli sa tebe. Pokušavam da odem na neku drugu destinaciju, ali srce vuče samo k tebi. Tebi i tvojim nežnim dodirima. Ruke te traže, usne te žele. Noge bi potrčale do tebe. Tolika samoća stegla mi omču oko vrata. Osećam da ne mogu više. Osećam da bi svakog časa odlepršala da mi čuješ korake i vidiš oči pune ljubavi, oči koje su dugo već tugovale i samo žele da me prigrliš snažno i šapneš na uvce: "Volim te". Bila sam nasmejana ceo dan. I nisam ni mnogo mislila o tebi. Ali evo došao je trenutka kada toliko fališ, kada sam usamljena. Šta god radila, s kime god bila, praznina je u duši. Ta praznina proganja me već danima. Ne mogu je ni oterati ni popuniti. Poprimila je tvoj oblik, i jedino se ti uklapaš u taj kalup. O, Bože, oteraj već ovu bol. Ne želim ovaj osećaj kraj sebe. Hoću ljubav, hoću nežnost i sigurnost. Hoću konačno da se osećam spokojno. Da sklopim oči i da se probudim odmorna. Vrati mi sreću, vrati mi osmeh. I kad sam vesela u srcu sam tužna. Vrati me u život. Vrati mi snove. Ne želim više ovaj hladan osećaj usamljenosti...Ne, ne želim.
 
usamljena 

Powered by blog.rs