Muckoševe isprepletene misli
"Odustani od onih koji te ne prepoznaju,nikada te neće ni prepoznati... koliko god se trudila da budeš prepoznatljiva niko neće primetiti tvoju dobrotu,veselost,šarm i inteligenciju, jer mu se ne da. Jer misli da je Bogom dan. Jednom će se pojaviti neko ko će te odmah prepoznati,jednim pogledom u oči, i znaće koliko si posebno biće. Znaće sve tvoje kvalitete i vrednosti neće biti potrebe za ikakvim objašnjenjem,da crtaš putokaze,da vodiš besmisleni život, da se patiš,a da ti niko ne prizna.... ZATO VERUJ....ima ih koji umeju,koji nas traže,koji nas nađu I POSTOJE ONI KOJI IMAJU SUNCE U OČIMA, VERUJ DA POSTOJE ONI KOJI ŽELE DA VOLE I BUDU VOLJENI... POSTOJE!"
Svašta mi je i ništa mi je...
Bojim se kako će stvari teći. Ne oni životni putevi nego njihovi
trotoari...onaj ljubavni deo toga puta. Ne znam, kao da čekam neki
pogrešan korak zbog kojeg ću podivljati, pobeći i sakriti sebe od same
te reči >ljubav< a kamoli od tog neopisivog osećaja. Strah me je,
jer sam mnogo puta bila povređena. Da, strah me je. Bojim se da znam
kuda sve ovo vodi. Desiće se dela koja ne mogu da podnesem. Ne samo da
ne mogu nego ni ne želim, niti hoću da ih podnesem jer je potpuno
nemoralno, nefer i bez ikakvog poštovanja. Još uvek sam u nedoumici.
Plašim se laži i nepoštovanja. Ne želim da čujem za nju i njega, ne mogu
da ih zamislim kako razgovaraju niti kako se zezaju zajedno, gledaju
filmove i ostalo. Izbeći je ne mogu, jer je tu negde u društvu, ali
sretati je možemo kada su izuzetne prilike. A odlazak kod nje kao da se
ništa nije desilo to ne mogu da podnesem. Imala je obraza pojaviti se u
njegovoj kući, verovatno joj je bilo jako prijatno i veselo kada je on
prethodni put navratio kod nje, (onda kada je tim postupkom mene sasekao
kao mačem) i sigurno je mislila da ja neću biti tamo kada je došla,
pošto nisam ni onaj put otišla u njenu kuću. Nije imala ni malo
stida...ni malo srama. Plašim se da će se desiti još jedan pogrešni
korak i da ću ja sve baciti u vodu. Svremena na vreme pomislim da
preterujem... ali opet, i da preterujem, briga me, ja to ne mogu...bila
sam povređena i ako sam oprostila i ostavila to iza sebe to ne znači da
ću popustiti i da ću se ponašati kao da se ništa nije desilo niti mogu
njega da vidim sa njom kao da su drugovi. Ne, ne mogu. Neko bi rekao,
šta je jedan poljubac, ali taj događaj je po moje emocionalno stanje bio
jako velik udarac, bilo je tu još mnogo toga... sve se skupilo i
udarilo me poput groma. Onaj slom nakon raskida... i mučenje sopstvenim
mislima... ne želim ni da se prisećam. Obožavam plišane igračke kao neko
dete...nikada joj neću opsostiti što sam zamrzela nici medvediće. I
posle svega što je bilo, on meni želi da nametne da je prihvatim kao
nazovimo drugaricu, jer se on nikada nije posvađao sa njom. Boli mene
ona stvar što se on sa njom nije posvađao, ja znam da ove ožiljke niko
neće zalečiti, ali pokušaju li ih opet otvoriti, nestajem, i nestajem
zauvek. Nemam snage za to. Ne mogu da trpim to. Svaki put kad me sretne
na ulici počne sa postavljanjem nekih tužnih stvari na njen fb-profil i
kako joj je dosta i ostalo. Neka mi niko ne priča kako nije zaljubljena
u ljubav mog života. Mislim briga, me jer znam da on voli mene, ali ne
mogu da podnesem da se ponaša kao da to nije istina, i da on ne bude
hladan prema njoj. Ne da bude grub, odbojan ili neljubazan, nego
jednostavno da bude nezainteresovan. Ali šta ja uopšte i pričam. I sada
pišem sve ovo jer već nedeljama držim u sebi, moram negde da izbacim,
kad sam pokušala da razgovaram sa njim nikada nije dobro ispalo, nikada
nije shvatao suštinu moje priče i nije video koliku bol skrivam duboko
iza toga. Neko li pipne ove moje ožiljke koje sam teškom mukom zašila,
nestaću zaista, jer ne mogu više da trpim bol. Želim da budem srećna i
nasmejana, da se radujem životu, da ostvarujem svoje ciljeve. I ne
usreći li me on, usrećiću sama sebe. Dosta mi je što se mučim mislima, i
što živim u strahu kada će je pustiti u svoj život bez imalo srama,
kada će dozvoliti sebi da me opet cepa na param parčad. Moram da pišem,
moram, jer tako izbacujem iz sebe sve što me muči, pukla sam već. Evo i
sada u meni strah da će se videti sa njom. Postoji velika mogućnost za
to, doduše ne namerno, ali opet, kada vidim sliku njega i nje, dođe mi
da ih našamaram oboje. I najviše me jede to što svaki put kada imam
osećaj da će se desiti nešto to se i desi... Imam jako dobru intuiciju i
nekada mi je već dosta toga... zašto ne mogu da budem kao bilo ko drugi
i da ne čitam ljude kao knjigu, i da zbog tih pročitanih stranica ne
izjedam sebe iznutra. Bojim se jako. Pisanje mi pomaže, kada pišem iako
gluposti osećam se kao da bacam veliki teret sa svojih slabašnih leđa.
Možda on ne razume šta mu govorim, možda je za njega sve ovo apsurdno i
ne želi da je se odrekne, ali ovom prilikom ja izbacujem svoje muke iz
sebe...hoću da ih uklonim bar na neko vreme, moj mali svet će uvek biti
tu da mi pomogne i da me sasluša, kad već drugi ne umeju da me slušaju.
Mnogo me boli sve, iako je sada već dosta vremena prošlo. Puno toga sam
nakupila u sebe, iz mnogo razloga (da bih izbegla svađu, da ne bih
odustala od ove veze, da ne bi bila napadnuta zbog svojih reči i još
mnogo drugih razloga). Sve se to nataložilo u meni, i sada izbacujem sve
iz sebe, jer osećam da strah u meni raste. Ne želim da me nadjača.
Želim samo da budem srećna...tragam za njom, ali ona kao da ne želi da
bude pronađena. Ne želim da zvučim kao pesimista ili kao neka napaćena
duša, ali svako od nas ima nešto što ga boli, nešto što ga tišti. Daću
sve od sebe da budem nasmejana, da mi suza ne kane iz oka...pogotovo ne
zbog nje, ili njega. Osmeh je moje oružje...i posle ovih reči na ovom
mom glupom članku konačno mogu da ga nabacim na sebe iako će nekada
možda biti lažan, ali biće na mojim usnama...kakav takav ali trudiću se
da uvek bude prisutan. Neverovatan je ovaj osećaj lakoće nakon kuckanja
svojih misli, ali drugog nemam, ostavim li ih zarobljene u svojoj glavi,
samo ću pasti u depresiju...
Dodaj komentar |
0 Trekbekovi