Moj mali svet

Stigla mi pošta :)

Moja fascikla — Autor muckos @ 13:47

     Probudih se jutros kao i svakog dana. Nisam se nešto naspavala, mrzelo me ustati, ali baba je već došla, kafa bila na stolu, još samo ja da se nakanim da ustanem. Ustadoh, izlazim iz sobe, krećem se prema mami i babi, na stolu stoji neka žuta koverta. Kez od uva do uva. Rekoh: "To je za mene?", kažu da jeste. Znala sam odma šta je i od koga je (pošto slabo ja dobijam poštu, skoro nikad). Sednem za sto privlačim kafu. Inatim se mojima. Poznajem babu, jedva čeka da otvorim, nju sve zanima. :) I naravno nije prošlo ni 10 sekundi već baba viče: "No, otovori već". I šta ću s njima, otvorim kovertu. Velika radost. Kez mi se još više razvukao. Pogledam, nisam očekivala toliko veliko, mislila sam da je malo manje, pa mi radost još porasla. Onda me raznežio dodir mekog satena. Prelepa crvena boja.  Zanima vas šta li je to i od koga? Sve će vam biti jasno kada ugledate slike :)

 


     Nažalost, fotoaparat nemam, a kamera na telefonu nije najbolja, pa se ne vidi da je boja predivna crvena, ali da znate boja je baš topla :) Već sam našla i kako ću da je koristim, s obzirom kada idem negde nosim crnu torbicu i crni kaput, biće predivan ukras na mojoj torbi, a možda jednog dana i budem imala neku jednostavnu haljinu koju bih mogla učiniti jedinstvenom ovim lepim cvetom. (hmm, pa i imam jednu letnju, običnu)
     Onda videh u koverti još nešto, i osmeh se još razvuče, s obzirom da se nisam nadala ničemu više. Bože, kako ja umem da se radujem malim stvarima :)


Setih se da sam pre koji mesec ostavila jednu knjigu nedovršenu i odmah su našli svoje mesto i podstakli me da pročitam knjigu do kraja.
Proleće je zakoračilo u moj dom.
Hvala, Neno!
:)

Tradicija mimoze

Moja fascikla — Autor muckos @ 11:47

     Živeli su on i ona, dugo godina u braku. Bilo je tu puno, jako puno svađa, ali ljubav nije nestala. Ne. Bar je tako videlo njihovo malo devojče. Jer i pored njihovog ratovanja bilo je tu znakova pažnje i nežnosti. Svaki januar ili februar. U zavisnosti kada bi se pojavio ulični prodavač mimoza, on bi svojoj ženi kupovao jedan buket. Svake godine. Nikada nije zaboravio. 8. mart obavezno jedna crvena ruža. Pa i rođendan i godišnjice. Ali mimoze su nekako bile najnežniji gest pažnje i jako lepa tradicija, ne vezana za nikakav datum.
     Jedne godine iznenada ih je napustio. Otišao je da sa anđelima pazi na njih. Bilo je leto. Najgore leto ikada... Vreme je prolazilo, ali koraci kojima su se njegovi voljeni nadali nisu se čuli. Stigla je i zima. Došlo je vreme mimoza. Devojče je jedan dan na ulici ugledalo prelepe, nežne žute pufnice od cvetova. Tuga u srcu, melanholija. U tom trenu je znala da će najlepše biti da ona nastavi tradiciju, sećanje da se sačuva i njihov opojan miris da podseća na dane kada je i on bio sa njima. Januar je. I danas na stolu stoji buket mimoza.



Današnji dan

Moja fascikla — Autor muckos @ 09:24

Današnji dan krenuo je i bolje nego što sam mislila. Naime kako smo i mama i ja nezaposlene, danas trebam nositi biografije naše za jedan posao... Ona ima velike šanse da je prime, jer je radila na sličnim poslovima, a što ne bi pokušala i ja, zar ne? Kažu da su plate odlične što je teško naći... S druge strane za mene ima još jedna mogućnost, mama poteže neke veze, jer kao što znate bez toga se isto teško nalazi posao, i sa tom "vezom" će danas da stupi u kontakt... Tako da se danas sve vrti oko posla. Od ovih događaja i narednih dana kada sledi čekanje i isčekivanje zavisi mnogo toga. A zašto je dan počeo bolje nego što sam mislila? Pa probudio me je zvuk telefona, gde mi iz Omladinske zadruge javljaju da ima jedan mali poslić. Nije ništa veliko. Treba čistiti neku firmu 2-3 puta nedeljno. Ali opet je nešto. A pored toga mogu mi još nešto slično naći. Sad malo razmišljam da možda sam nepromišljeno ušla u taj posao, jer ipak sam putnik, a tamo verovatno neću biti bar 5 sati (što bi mi onda bilo isplativo), ali kad se radujem svakom poslu, i sad mi povratka nema, jer sam već rekla: Da. Sve u svemu, smatram da je dan počeo dobro. I shvatiću taj poziv kao neki dobar znak ;)

Svako čudo 3 dana traje...ili?

Moja fascikla — Autor muckos @ 15:47

Sećate li se dreamcatcher-a, koji sam dobila za Božić? Uvek sam imala loše snove, a te snovolovke su me oduvek privlačile. Otkad je imam više nemam ružne snove. To je već skoro tri nedelje. Snovi su mi sada jednostavni, relativno lepi. Za divno čudo. Ono što mi jedino nedostaje iz mojih prethodnih snova je njihova opširnost i detalji koje sam pamtila. Sad slabo pamtim. Kad se probudim, sećam se o čemu je bio san, ali bez nekih preteranih detalja. I onda nekako ode u zaborav, ostanu neke blede slike. Ali neću da se bunim. Nema više noćnih mora i to je najvažnije :)
Lovac snova stavljao se uglavnom deci u hoganima, ali i svima koji su želeli da ih loši snovi zaobiđu. Imao je prema njihovom verovanju, ne samo moć da na sebe privlači noćne more već i svojstva lečenja i u harmonizacije kako osobe tako i prostorije u kojoj se nalazi. Stari Ojibway Indijanci veruju da je noćni vazduh ispunjen snovima - i lepim i ružnim. Kako su ružni snovi, strahovi i teskobe nazubljenih krajeva, uhvatiće se za mrežicu, dok će lepe misli i snovi proći do spavača. Kad prvi jutarnji zraci obasjaju mrežicu, sve ružne misli i strahovi se istope.  
A evo i par priča o snovolovci. 
Legenda plemena Lakota:

"Nekada davno, kada je svet bio mlad, stari vođa plemena Lakote sedeo je na visokoj planini i dobio viziju. U toj mu se viziji Iktomi, veliki  učitelj mudrosti, prikazao u obliku pauka. Iktomi je pričao sa njim svetim jezikom koji je samo starac mogao razumjeti.
Kako je govorio, tako je uzeo starčev obruč napravljen od vrbe koji je imao perje, konjsku dlaku, perle i počeo plesti mrežu. Pričao je starcu o krugu života kako smo počeli naše živote kao dojenčad prolazeći kroz detinjstvo do zrelosti. Na kraju ulazimo u starost kada se prema nama brine kao prema dojenčadi, zatvarajući time krug.
„Ali", Iktomi nastavi pričati i dalje pletući mrežu: „U svakom trenu života postoje različite sile i smernice. Neke su dobre, a neke loše. Ako slušaš dobre sile, one će te odvesti u dobrom smeru. No, ako slušaš one loše, odvest će te u pogrešnom i mogu te povrediti  Mogu biti od pomoći isto kao što se mogu i uplesti u harmoniju prirode." Iktomi da mrežu Lakota starcu i kaže: „Vidiš, mreža stvara savršen krug, no rupa je u sredini tog kruga. Ako veruješ u Velikog Duha(Great Spirit), mreža će uloviti tvoje dobre snove i ideje – a loši će proći kroz rupu. Koristi mrežu da bi pomogao sebi i svojim ljudima u postizanju ciljeva i dobro koristi ideje, snove i vizije svojih ljudi.“
Starac je tada preneo viziju svojim ljudima i zbog toga danas ljudi širom sveta vešaju snovolovku iznad svog kreveta prebirajući snove i vizije. Dobro je uhvaćeno u mrežu života i nošeno sa ljudima. Zlo u njihovim životima prolazi kroz rupu u sredini mreže i tada više nije deo njihovih života."

I legenda plemena Cheyenn:
  "Mnogo godina pre nego je došao beli čovek, u jednom selu Cheyenna živela je devojčica po imenu Mali Oblačić. Jednog je dana devojčica rekla majci, Poslednji Večernji Dah: „Kada noć padne, često mi dolazi gladna crna ptica. Kljucanjem mi kida komadiće tela i jede me dok ne dođeš ti, lagana poput vetra, oteraš je od mene. Ali ne razumem šta to znači“.
Sa velikom majčinskom ljubavlju Poslednji Večernji Dah utešila je malenu rečima: „Stvari koje vidiš po noći zovu se snovi a crna ptica koja dolazi nije ništa drugo nego jedna sena koja te želi upozoriti“. Mali Oblačić odgovori: „Ali mene je strah, želim videti samo bele sene koje su dobre“.
Majka je osetila strah svog deteta i izradila je jednu mrežu u krugu za hvatanje snova u jezeru noći, zatim je stvorila toj mreži magične moći: razlikovaće dobre snove, one korisne za odrastanje duha njene devojčice, od onih zlobnih, odnosno, beznačajnih i nevaljalih. 
Poslednji Večernji Dah izradila je mnoge snovolovke i zakačila ih je iznad svih krevetića u selu Cheyenna. Kako su deca odrastala ukrašavala su svoje snovolovke sa raznim predmetima njihovih najdražih, te je magična moć rasla zajedno sa njima. Svaki Cheyenn čuvao je svoju snovolovku kroz celi život, kao sveti predmet, nositelj snage i mudrosti.
Čak i u današnje doba, svaki put kad se rodi jedno dete, Indijanci izrađuju jednu snovolovku te je zakače iznad krevetića. Koriste jedno posebno savitljivo drvo od kojeg izrade krug što predstavlja univerzum a iznutra isprepletu mrežu nitima u obliku paučine. Izrađenoj mreži povere zadatak da hvata i zadrži sve snove koje će im dete sanjati. Ako se radi o pozitivnim snovima, snovolovka će ih spustiti do centra preko niti paučine s perlama (snaga prirode) i takvi će se snovi ostvariti. Ako paučina ulovi negativne snove, odvući će ih na ptičja perja koja će ih odneti daleko, daleko, dok ne nestanu u oblacima."

Ne znam da li je do snovolovke, ili samo do mog verovanja u nju, ali mene ružni snovi zaobilaze. Bitno je da ja čvrsto verujem i da ona deluje ;)
Inače moja snovolovka je po svemu sudeći potekla iz ove druge legende, jer nema rupu u sredini kao snovolovka iz prve legende. 
 
 

Sreća!

Moja fascikla — Autor muckos @ 20:47

 
Plačem! Da, plačem...
Od sreće, ne sekirajte se. Radujem se ljubavi. Ljubav mi je uvek bila sve. I svaki put kada vidim da se neko voli, ja prosto sijam, zbog njih. Drago mi je kada vidim da se neko voli...
Upravo sam saznala da mi se imenjakinja verila. Koja radost. Dobiću novu komšinicu :) I to jednu jako dobru osobu. I tako se radujem zbog njih da mi prosto suze krenule.  Jako sam srećna, mogu samo da zamislim kako se ona tek raduje :)
Želim im sve najbolje, od srca!!!

Još jedan sivi dan!

Moja fascikla — Autor muckos @ 02:47

Stigao je Badnji dan. Nekada mi je ovo bio najmiliji praznik. Sada je samo jedan sivi dan. Bio je to naš praznik, praznik moga tate i mene. Pre večere bi on i ja odlazili u centar na paljenje badnjaka. Sećam se dok sam bila mala, dizao bi me na ramena da od gužve nešto i vidim. Kasnije kad sam malo porasla, vodio me i na kuvano vino, i bez obzira na gužvu uvek bi ušli u našu malu crkvu. To je bila neka naša tradicija. Mama i brat bi ostajali kući, ranije je znao dolaziti i brat, ali je posle prestao. Tako da smo ostali samo tata i ja. Da, priznajem uvek sam bila tatina princeza, tatina maza... I verovatno bi i sada bila, ali ga više nema. Sećam se koliko je prvi Božić bio tužan bez njega. Nisam ni na paljenje badnjaka išla. To je bio prvi put. Nisam mogla. Bilo bi to previše emotivno za mene. Sledeće godine, pronašla sam svoju sigurnost. Jedan topli muški zagrljaj. Imala sam nekog ko bi me čvrsto stegao da znam da nisam sama. I treće godine, i četvrte... Evo stiže peti Božić bez njega, meni isto toliko teško, jer je taj praznik nama bio nešto posebno i sada opet nemam sigurnost, ni toplog zagrljaja...  Sada kada mi je najviše potrebno i zbog toga još je teže. I evo, opet me muči nesanica. Blago meni, a taman je došao i san u normalu. Gde je taj oslonac koji toliko treba? Samo još jedan sivi dan. I usamljen, ma koliko ljudi bilo oko mene... Nekada je Badnje veče bilo toliko čarobno. A sada? Bar da mi je samo jedan taj topli zagrljaj utehe, ali ni njega nema...


2012. :)

Moja fascikla — Autor muckos @ 00:00
 
 


Ne znam gde ste, ne znam s kim.
Ali iz sveg srca vam dobro veselje želim.
Nadam se da dobro sam i ja.
Da na usnama osmeh mi sja.
Srećna vam Nova godina!



Od srca vam želim godinu punu
zdravlja pre svega.
I da uz vas koračaju ljubav i sreća.
I molim vas pamet u glavu
:) hihi :)
Živeli!!!

Božić je...

Moja fascikla — Autor muckos @ 21:07

Božić je. Katolički. Nisam katolkinja, ali ovaj Božić više slavim nego svoj. U stvari, krštena sam u katoličkoj crkvi onda mora da sam katolkinja. Ne znam, zamrsili su mi život po tom pitanju, ali to sad nije ni bitno... :)
Božić je. Juče smo imali prelepo Badnje veče. Doduše nismo svi bili na okupu. Nisam imala moju jaču polovinu, nije bilo ni mog brata sa njegovom ženom i malim Vukom, ali smo baba, mama i ja predivno proslavili to veče. Proveselile smo se, ja sam bila Dj :) Puštala sam malo mađarske pesme za babinu dušu i malo naših pesama za maminu dušu. Jele smo, pile smo i mnogo smo se smejale. Samo nas tri. I bilo je čarobno.
Kasnije sam otišla kod jedne druge porodice. U "moju drugu kuću", ako mogu tako da je nazovem...Razdelili smo poklone. Dobila sam nešto, čemu sam se najmanje nadala. Nešto što sam oduvek želela da imam: Dreamcatcher tj. Lovac snova. Ono zanimljivo čudo što indijanci prave. Jedna teorija je da kroz mrežu prolaze ružni snovi i izlaze kroz prozor dok se u mrežu upliću lepi i niz pera silaze do sanjača. Druga teorija koja je poznatija je da mreža pušta samo dobre snove da prođu dok lovi loše koji pri jutarnjem svetlu nestaju. Ne znam još mnogo o dreamcatcher-u ali saznaću, jer to sam ja, ako me nešto zanima ima da otkrijem o tome sve do najsitnijeg detalja. Lepo sam spavala. Imala sam konačno "ovozemaljske" snove :D ništa posebno, ali ništa ružno. Ne znam da li je zbog njega ili ne, ali ja ga volim i verujem da će mi čuvati snove.
Sve u svemu Božić je. Ali nisam onoliko ispunjena kao što sam pre bila na ovaj praznik. Kao u pesmi Nine Badrić kad kaže: "..moj je život lažni sjaj..." Smejem se mnogo. Ali nije to to. Ima kada se nasmejem od srca, ali to je retko. Tako sam se nasmejala kad sam dobila mog dreamcatcher-a. U tom trenutku mi je srce ponovo zaigralo. Tako sam se smešila kad sam kupovala poklone mojim najdražim osobama... Kako mi je, malo ko zna. Tačnije skoro niko. Zna jedna jedina osoba. Nisam nesrećna, daleko od toga. Ali ne osećam se potpunom. Fali mi ono nešto. Jedan pravi topli zračak sunca. Nikako da se već probije do mene.
Sve u svemu, želim svima da čestitam Božić, koji ga danas slave. Da vam dom bude pun ljubavi i sreće!

Moj ovogodišnji božićni poklon :)
koliko sam uspela da ga uslikam
na najsvetlijem mestu, sa najgorom kamerom što imam
:)

 


i njegova umanjena verzija 
koju mogu svugde da nosim
 
 

Radni izveštaj

Moja fascikla — Autor muckos @ 21:24

Danas. Subota, ali ipak radni dan. Budim se umorno. Odlažem alarm. Ustajem u onom trenu kada imam taman toliko vremena da se spremim i krenem, ni više ni manje. Kupatilo, oblačenje, šminka :) I opet spremila sam se za toliko malo vremena da mi je ipak ostalo još do puta. Da, to sam ja. Nisam kao druge žene, nikada nisam ni bila. Umem da se spremim za 5 minuta, sa kompletnom šminkom i frizurom. Dobro preterujem, ne 5, ali 20 u vrh glave. A ako se desi da zaspem, onda vala mogu i za 5 minuta da se spremim. Retko kad glumim žensko pa se spremam satima, menjam kombinacije i ostalo, ali to je stvarno, stvarno jako retko. I spremih se tako pre vremena. Čekam malo, pa odoh na bus. Pa u busu malo dremuškam.
Stižem u grad. Odlazim u pekaru, koja je odma kod autobuske. Pojedem nešto usput do posla. Stižem. Kako uđem i kako počne radno vreme ljudi počnu da preplavljuju radnju. Uf, malo, malo pa neka gužva, i onda kažu da se nema para. Ono što je jako lepo, tu gužvu čini i jako puno dece. Tako su samo slatki, još kad progovore. Medenjaci mali. Pita Sanjarenja šta deca biraju pred novogodišnje praznike. Hah, pa kada dođu dečačići ono što 90% njih traži jeste "beyblade", postala sam stručnjak za beyblade-ove. :) Devojčice su malo komplikovanije, njih više toga zanima. Sve u svemu, radnja puna gužve, velikog prometa, i ono što je najbitnije puno slatkih dečijih osmeha. Ima i nemogućih ljudi, ali gde ih nema. Uff, danas je baš bila jedna nezgodna žena, ali šta ćeš, moraš biti ljubazan to je ipak mušterija :)
Ono što mene jako raduje, je da jako brzo učim, i pored hrpe onih igračaka većinu sam savladala. Danas mi se jedna mušterija čak srdačno zahvalila na pomoći i to pred ovim važnijim radnicima. :) Što je meni najbitnije među njima je baš bila danas i moja sestra od tetke. Ova druga me je pogledala i osmehnula mi se onako sa zadovoljstvom. Tad sam bila toliko ponosna na sebe da nemogu ni da opišem :) 
I tako, protekao dan u osmehu. Dečica koja greju osmesima, šta ćete lepše od toga. Završila s poslom i kao najveći baksuz što sam i inače isprazni mi se baterija na telefonu, a baš mi je trebao...  Pa otišla kući prvim busom iako nisam trebala. Hmm, hoće li to da bude neki znak? Da, naravno, to je znak da nisam napunila bateriju, a trebala sam :)))

Prvi dan!

Moja fascikla — Autor muckos @ 17:07

Osećam se poput malog deteta kojeg sutra čeka njegov prvi dan u školi. Moj prvi dan na poslu. Posle godinu dana traganja konačno krećem sa pravim poslom. Iako će on trajati samo ovaj mesec, verujem da će mi on mnogo pomoći u daljem traženju posla, jer svugde traže neko iskustvo, a kako dobiti iskustvo ako ne dobiješ posao? Na toliko sam mesta samo bila, i čak ni znanje mađarskog jezika mi nije pomoglo da dođem do posla. No, nije ni bitno. Eto me sad pred moj prvi radni dan, sva uzbuđena :) Hah, ne mogu ni da zamislim samo koliko ću uživati, naime neću biti ni u vinogradu, ili nekom voćnjaku i ni među kukuruzima i njihovim glupim metlicama. Nije to za mene. Nikako...ali moralo se svašta raditi, jer bez novca se, je li, ne može. Konačno na jednom lepom mestu. Među igračkicama ću da radujem dečicu. Milina :)
Sutra ću biti tamo, malo vremena, čisto da se upoznam sa terenom i sa poslom koji me čeka. U subotu će biti pravi radni dan. Krećem nešto pre 11. Tako nažalost ne mogu gledati najavu vaše promocije knjige. Ali teši me što će biti snimka :) 
Eh, biće sutra zanimljiv dan, posle posla čeka me i kurs, jer me u nedelju čeka još jedan posao gde ću zaraditi oko 3000 valjda... Što je za mene velika radost, jer sam time bliža mojim sočivima. I više neću biti 'ćorava' :) Dve godine već nemam moje cvikere, mogu misliti kolika mi je već dioptrija :)

Grad koji volim :)

Moja fascikla — Autor muckos @ 19:47

Grad koji mi se uvukao pod kožu.
I to za jako kratko vreme.
Grad koji izuzetno obožavam
i koji je izuzetno lep.
A to je



Moj prelepi fakultet koji bi sada završavala

 

I nije sporno da ću ga završiti,
čim stvorim mogućnosti za to. 
Nikada nije kasno za ostvarenje svojih snova.
Biologija je moj san i učiniću sve da ga pretvorim u javu.
U milom mi Novom Sadu sam upoznala mnoge drage prijatelje.
I drago mi je što ih tako mogu i zvati, jer me oni
nisu zaboravili iako već dve godine nisam sa njima.
Možda sam zbog njih i zavolela taj prelepi grad.
:)
Ovo je mesto s lepim uspomenama



Onda ona prelepa tvrđava



Ovuda sam puno puta prolazila i često se odmarala
na klupicama pored nje




Jedno od najlepših mesta: Dunavski park



Mnogo uspomena čuva taj grad, lepe šetnje, puno smeha. Moj voljeni Dunav.
Sve u svemu, grad koji jako volim.

Grad koji čuva puno uspomena.
Grad u kome su mi neki dragi ljudi.
Njemu ću se jednog dana vratiti,
jednom će tamo biti moj dom!

Laku noć!

Moja fascikla — Autor muckos @ 23:00

Laku noć, svi moji dragi ljudi!
Otišla sam u svet snova.
Da odsanjam još jedan lep san poput onog Dunava!
Mislim da sam ga zaslužila,
ne znam zapravo čim, :)
Ali eto, da lepo bar sanjam!!!
Laku noć!
 
p.s. Suky skromna sam!!!
mogu barem još jedan lep san da imam :) 

Po prvi put!

Moja fascikla — Autor muckos @ 14:40

Otkad znam za sebe sanjam ružne snove. Ili zaista nemam lepe snove ili se jednostavno ne budim u  rem fazi kada sanjam lepo da bih ih se sećala, mada ne verujem da u toku svog dosadašnjeg života ne bi se to desilo baš ni jednom tako da više verujem da jednostavno nemam lepe snove. Obično dugo traju i dobro, svesna sam da su to u pitanju sekunde ne čak ni minuti, ali u snu je to drugačije. Znači obično dugo traju, jaki su, deluju mi tako realno, i uvek se sećam svakog detalja sna. 
Uvek sanjam ružne snove. Sanjam neke utvare, zmije, vatru, uvek noć, ili maglovito sumorno vreme. Često sanjam da me vijaju, da žele da me ubiju, često sanjam nestvarna bića, ponekad duhove. Okruženje sna je nekad prosto nemoguće nestvarno. I kada sanjam malo lepši san da tako kažem, nikada nisam videla još sunce. Desilo se da snovi nisu toliko strašni, ali nikada to nije bilo u potpunosti lepo. Ne zovem ih noćnom morom, jer sam navikla na njih. Noćne more su mi više vezane za to kada sanjam nešto što je moguće, što je realno i što me povređuje. Onda se često budim sa suzama u očima ili s tihim vriskom, i nekim bolom u grudima. Dešavalo mi se već i da mi se snovi ponavljaju, da od najsitnijeg detalja sve u potpunosti isto odsanjam. Dešavalo mi se već i da sam svesna sna, ali još nisam imala nikad lucidan san. 
Po prvi put odsanjala sam zaista lep san! Bilo je pregršt boja, bio je dan, i nažalost ovaj san je jako kratko trajao. (Mada koliko se ja razumem u snove, lepi sni su inače kraći od ružnih). Ali ovaj je bio baš baš  kratak ali prelep. Sanjala sam Dunav, veliki golem. Tu je bio i ON. Preko Dunava tik uz vodu stajao je jedan tanak mostić od betona, poput običnog puta, ali s blagim svodom. Dunav je skretao u levo i to pod velikim lukom, tako da je veliko drveće s leve strane obale zaklanjalo prirodu sa desne strane. Ona se mogla videti kada bi se krenulo preko mosta. Pored asfaltiranog mosta bio je i poširi put od zelene trave, on je išao po vodi i time je bio nešto niži od mostića. Htela sam da ja i on odemo na drugu stranu obale, on se nećkao, ja sam ga zgrabila za ruku i povela ga do mosta. Bila sam u nekoj lepršavoj šarenoj haljini. Krenusmo do mosta, on nije hteo preko mosta, hteo je preko travnatog puta, ja sam se nešto nećkala. bila mi je sumnjiva ta trava, mislim da sam se pribojavala da ne propadnemo, da nije dovoljno čvrsta podloga, zakoračismo na most, i kako smo koračali otkrivala se desna obala. Ugledala sam malo, ali jarko sunce, sijalo je svom svojom snagom. Na nebu nije bilo ni jednog malenog oblačka čak ni onih belih. I onda ugledah na drugoj strani, među svim velikim zelenim drvećem (mislim da su bile vrbe, jer grane su dosezale do zemlje ali nisam sigurna), jedno čarobno crveno drvo. Razlivale su se na njemu razne nijanse crvene... Sve je bilo kao u bajci. Onda izvadih telefon, htela sam da slikam to prelepo drvo. Kraičkom oka, videh jednu ženu kako vozi biciklo na travnatom putu... Nisam obraćala pažnju na nju i nastavih da završim što sam počela. Krenula sam da slikam to predivno crveno drvo i on se počeo izmotavati i skakutati mi u kadru i na to se probudih...

Ah divnog li sna, sa jarkim bojama, prelepom prirodom i suncem na nebu :))

 undefined

undefined 


Moj ludi Alex

Moja fascikla — Autor muckos @ 17:15

 

E pa da počnem! Alex je moje blesavo kerče, i sada ima nešto više od dve godine, tj, bliže dve i po! 
Zanimljivo je da se ne sećam kada sam ga tačno dobila, jer ja se uvek sećam svega, ali mislim da je bio septembar 2009. Dobila sam ga od K.V. jer  sam oduvek htela jedno belo čupavo kuče i htela sam da ga zovem Blacky iz inata, jer bi bio beo. I Jedan dan, dok sam bila kod drugarice, bilo mi naređeno da brzo dođem, kod njega jer ima jedno iznenađenje za mene. I tako ja skoknem, kad tamo čeka me u dvorištu jedno maleno čupavo kuče, belo kao sneg... Bila sam presrećna. 
Tada, tzv. Blacky bio je vrlo miran i samo je spavao. Kada smo ga uveče vodili kući šetao je pored nas bez problema, i nismo morali da ga nosikamo u rukama. Kada smo stigli, čekali smo u dvorištu moju mamu. Bio je malo problem da kako će biti prihvaćen, ali pošto je bio ko plišana igračkica i miran, nadali smo se dobro. Međutim, oduševljena njije bilo, ni od strane mame, ni babe... Nisu ga "voleli" tj. nisu ga baš "želeli", ali šta je tu je kuče je moje i morali su ga prihvatiti. Prvu noć proveo je u kući, pored mog kreveta na tepih stavili smo novine, i zdelicu s vodom. bio je miran, onda se kasnije nešto uznemirio, i počeo da šećka po novinama. Nisam znala šta mu je, pa ga iznela napolje, i gle radosti... kako smo izašli obavio je šta je imao i vratismo se unutra, i lepo na spavanje dalje. Kako pametno kučence, znao je da unutra baš ne bi smeo to da radi, šta je hteo :)
Napravili smo mu kućicu od drveta, nije bila pretereno lepa ali bila je od koristi :) Onda smo tražili adekvatno ime, jer za Blacky se K.V. malo protivio. Nekako smo došli na ime Alex. I na kućicu sam napisala njegovo ime. Medeno moje belo. E onda je Alex već treći dan prestao da bude mirno kuče...bio je nevaljalko. A kako je rastao, nije više bio ni beo. :( tako da više nemam belo kučence. 
Alex je navodno kuvasz tako je bilo rečeno, ali nismo znali da li čist. Onda je jednom bio bolestan :( išao je kod čika doktora (veterinara) i tamo onaj stariji čika dok smo čekali pitao je da li je to čist kuvasz, ja sam rekla da ne znam. Znači i veterinarko potvrđuje da je kuvasz. A posle kada je Alex dobio prvu bocu i čip (to posle lečenja) mladi veterinar koji mu je pravio knjižicu napisao je da je mešanac retrivera (Bože, ludaka) i da se zove Aleks, ne s X.Ufff.
A ovo je Alex

 
 

 
I nešto novije









E sad, pošto me zanima, ko je Alex u stvari naletala sam na više rasa od kojih bi mogao poteći, ali zapravo nemam pojma ko je. Kad neko pita ja kažem da je mešanac kuvasza. Da li možda vi znate ko bi mogao biti Alex? :) 
Jednom ću ga odneti da saznamo ko je on zapravo,a dotle, ako imate neku ideju slobodno se izjasnite :))
P.s. Alex-a sada obožavaju i mama i baba, i baba ga ne bi dala ni po koju cenu. I Alex je pravi ludak. Užasno je hiperaktivan, i s njim se ne može šetati, zato ga vodim na stadion, tj. njegove pomoćne terene, tu u mom malom mestašcu i tamo se uvek istrči ko lud :)

 


Pronađite svog zaštitnika

Moja fascikla — Autor muckos @ 18:47


Imam jednu zanimljivu priču. Naime još davno dok sam bila mala, jedan dan su moj brat i otac došli od strica. Odmah su nasrnuli na mene i na mamu. 
- Davaj kašike, novine...da vidite čudo!


Ovako, bili vi katolik ili pravoslavac, slobodno pokušajte!
Uzmite sedam kašika supenih,metalnih.
Uzmite novine, najbolje bi bilo A4 formata, jer s njima je najlakše rukovati u onome za šta su potrebne. Moraju biti novine, ne može običan papir, jer su novine poznate po lošim vestima! Naravno isto 7 listova
Presavijete novine na pola, a kašika se gurne sa unutrašnje strane, gde su novine presavijene. Sledi zamotavanje kašike u papir, kao tepih u rolnu, gde je naravno deo kašike kojim se jede van papira. Isti postupak se uradi sa svih 7 kašika, koje se zatim poređaju jedna pored druge.
Glasno izgovorite ime nekog sveca, prekrstite se 3 puta, potom naglas brojte pokazujući na svaku kašiku pojedinačno: 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 7, 6, 5, 4, 3, 2, 1.
Onda sledi odmotavanje kašika, krenite od prve.
I tada treba da se desi čudo, bar jedna kašika mora biti van novina, znači ne u sredini gde ste je vi stavili. 
Kojim čudom se ona stvori napolju, ne znam, ali stvori se!
Tada je taj svetac vaš zaštitnik narednih godinu dana!
Postupak ne mora odmah da uspe, i može se ponavljati tri puta na dan!
Bar su meni tako rekli.
Ja sam se setila da sam to poslednji put uradila u maju prošle godine, a ove još nisam.
Pa rekoh ajde da učinim ponovo!
Bila sam nestrpljiva i pošto mi nije uspelo ni iz trećeg puta, nisam mogla da dočekam sutrašnji dan da uradim opet.
Uradila sam još dva puta.
I taj peti put druga kašika bila je napolju. 
Moj zaštitnik, kao i uvek do sada je Sveti Đorđe!
I sad sa osećam nekako ispunjeno!
Pokušajte i vi.
Pogledajte čudu u oči i pronađite svog zaštitnika!
:)


p.s. zaboravih reći da se to radi stojeći

 


Hvala svim mojim Blogokomšijama!

Moja fascikla — Autor muckos @ 21:30

     Hvala vam dragi moji što ste uz mene iako vam to nije dužnost! Hvala vam na kritikama, grubim rečima (ne zlonamernim), prijatnim rečima, i rečima podrške. Hvala vam što se tu. Što postojite za mene! Hvala vam od srca. Mnogo mi znači svaka vaša reč. 

    Želim da vas ugostim. Dođite na 



Biće i 



I naravno



i još i
 


Hvala vam na svemu, dođite poslužite se!
Vaša Muckos!
 

Powered by blog.rs