Moj mali svet

...izašli smo da razgovaramo. Bila sam dosta odbojna i bezobrazna kao sto sam i uvek bila kad bi mi neki muškarac prišao. On, sav samouveren, pun sebe...počela je priča: Vidim smeškaš mi se...tamo vamo. U jednom trenutku rekla sam mu da imam dečka. Ne sećam se već tačno, ali rekao je nešto kao: "Uvek si takva? Imaš dečka a smeškaš se dugima?". Bio je grub, ne u smislu da me je povredio ili nešto, nego je imao onu mušku grubost koja ženi prija, nije me puštao, bio je uporan, čvrsto me je obgrlio oko struka. U jednom trenutku uhvatila sam sebe kako ruži čupam latice i nesmotreno ih bacam njemu u lice... Verovatno je nervoza odradila svoje. Malo se naljutio,ali to ga nije sputavalo da nastavi sa muvanjem. Rekla sam mu da idem unutra da me čekaju drugarice. Nije hteo da me pusti, kao u fazonu dok ne pričamo. Rekla sam mu da ćemo pričati kasnije. Rekao je da lažem. Ponovila sam mu opet i rekla da će videti da ćemo ponovo pričati...nekako me pustio.

   Prošlo je neko vreme i otišli smo do sledeće diskoteke... Malo kasnije izašla sam ne sećam se već iz kog razloga, mislim da sam telefonirala. Dok sam izlazila ugledala sam ga kako stoji ispred sa drugovima. I krenula da se sklonim od buke iza ćoska u drugu ulicu, čula sam samo neko dobacivanje "Eno ti devojke" i lik je dotrčao, i zgrabio me s leđa. Nisam mogla da verujem da ima obraza da me tako čvrsto drži. Ali prijalo mi je. Ćaskali smo nešto i u jednom trenutku mu kažem: "Vidiš da ponovo razgovaramo, a rekao si da neću pričati s tobom". Dečko je raširio ruke i pred svima na sav glas viknuo sa osmehom: "Uredu, POGREŠIO sam!" svi su pogledali u našem pravcu...nisam znala gde da gledam. Onda smo došli do toga da ni ne znam kako se zove...ja sam rekla da mislim da znam ali da nisam sigurna, ima dosta neobično ime, i tada nisam znala da li mu je to ime, prezime, ili nadimak možda. Onda se predstavio i ispostavilo se da mu je to bilo ime. Tu je priča za to veče i završila... Otišla sam kući.

    Sutradan sam počela intenzivno da razmišljam o njemu, jer do jučerašnjeg dana bio je samo jedan sladak dečko kome sam se u prolazu nasmešila i ko mi se osmehnuo nazad... Nije mi izlazio iz glave...ona ruža, ona samouverenost, tako pun sebe, a tako privlačan. Mislila sam, joj Bože što mu nisam dala broj. Drugarica M. je primetila da se stalno smeškam i koliko mi cakle oči. Rekla sam joj da ne mogu da prestanem da mislim na njega. Sećam se, sedeli smo u autobusu i išli kući iz škole. Rekla mi je:" Hoćeš da ti nabavim broj? Mogu već sutra da ga imam". Rekla sam joj da ne treba. Ali kako sam stigla kući poslala sam joj poruku da ipak sazna koji mu je broj. U roku od pola sata dobila sam ga. I šta sad? Nisam mu pisala. Tada, mislim da nisam ni sutradan nego tek treći dan. Pitao me je što mu se tek sad javljam kad broj imam već par dana... :) a prvo sam se lažno predstavila. Ustvari nije to ni bilo lažno predstavljanje, rekla sam svoje kršteno ime (naime,u krštenici mi je jedno ime a u crkvi sam krštena pod drugim imenom,tako da imam dva imena,ali to je već neka druga priča neću vas time zamarati). I tako je započelo naše dopisivanje. Sećam se kao da je juče bilo... On je tada bio maturant. Pisali smo o svemu i svačemu. Dugo smo se dopisivali, ali dugo se nismo videli. Baba mu je umrla tada, i nije izlazio... tako da se videli nismo, ostalo nam samo dopisivanje...

-nastaviće se pod nazivom "Naš prvi randevu i početak jedne lepe ljubavi..."-