Po prvi put!
Otkad znam za sebe sanjam ružne snove. Ili zaista nemam lepe snove ili se jednostavno ne budim u rem fazi kada sanjam lepo da bih ih se sećala, mada ne verujem da u toku svog dosadašnjeg života ne bi se to desilo baš ni jednom tako da više verujem da jednostavno nemam lepe snove. Obično dugo traju i dobro, svesna sam da su to u pitanju sekunde ne čak ni minuti, ali u snu je to drugačije. Znači obično dugo traju, jaki su, deluju mi tako realno, i uvek se sećam svakog detalja sna.
Uvek sanjam ružne snove. Sanjam neke utvare, zmije, vatru, uvek noć, ili maglovito sumorno vreme. Često sanjam da me vijaju, da žele da me ubiju, često sanjam nestvarna bića, ponekad duhove. Okruženje sna je nekad prosto nemoguće nestvarno. I kada sanjam malo lepši san da tako kažem, nikada nisam videla još sunce. Desilo se da snovi nisu toliko strašni, ali nikada to nije bilo u potpunosti lepo. Ne zovem ih noćnom morom, jer sam navikla na njih. Noćne more su mi više vezane za to kada sanjam nešto što je moguće, što je realno i što me povređuje. Onda se često budim sa suzama u očima ili s tihim vriskom, i nekim bolom u grudima. Dešavalo mi se već i da mi se snovi ponavljaju, da od najsitnijeg detalja sve u potpunosti isto odsanjam. Dešavalo mi se već i da sam svesna sna, ali još nisam imala nikad lucidan san.
Po prvi put odsanjala sam zaista lep san! Bilo je pregršt boja, bio je dan, i nažalost ovaj san je jako kratko trajao. (Mada koliko se ja razumem u snove, lepi sni su inače kraći od ružnih). Ali ovaj je bio baš baš kratak ali prelep. Sanjala sam Dunav, veliki golem. Tu je bio i ON. Preko Dunava tik uz vodu stajao je jedan tanak mostić od betona, poput običnog puta, ali s blagim svodom. Dunav je skretao u levo i to pod velikim lukom, tako da je veliko drveće s leve strane obale zaklanjalo prirodu sa desne strane. Ona se mogla videti kada bi se krenulo preko mosta. Pored asfaltiranog mosta bio je i poširi put od zelene trave, on je išao po vodi i time je bio nešto niži od mostića. Htela sam da ja i on odemo na drugu stranu obale, on se nećkao, ja sam ga zgrabila za ruku i povela ga do mosta. Bila sam u nekoj lepršavoj šarenoj haljini. Krenusmo do mosta, on nije hteo preko mosta, hteo je preko travnatog puta, ja sam se nešto nećkala. bila mi je sumnjiva ta trava, mislim da sam se pribojavala da ne propadnemo, da nije dovoljno čvrsta podloga, zakoračismo na most, i kako smo koračali otkrivala se desna obala. Ugledala sam malo, ali jarko sunce, sijalo je svom svojom snagom. Na nebu nije bilo ni jednog malenog oblačka čak ni onih belih. I onda ugledah na drugoj strani, među svim velikim zelenim drvećem (mislim da su bile vrbe, jer grane su dosezale do zemlje ali nisam sigurna), jedno čarobno crveno drvo. Razlivale su se na njemu razne nijanse crvene... Sve je bilo kao u bajci. Onda izvadih telefon, htela sam da slikam to prelepo drvo. Kraičkom oka, videh jednu ženu kako vozi biciklo na travnatom putu... Nisam obraćala pažnju na nju i nastavih da završim što sam počela. Krenula sam da slikam to predivno crveno drvo i on se počeo izmotavati i skakutati mi u kadru i na to se probudih...
Ah divnog li sna, sa jarkim bojama, prelepom prirodom i suncem na nebu :))
30 Komentari |
0 Trekbekovi
