Od strastvene noći do romantičnog jutra
Zima. Ulice su okićene lampicama. Grad je prelep. S neba padaju najnežnije pahulje. Padaju da okite Božić snegom. 23.12.-veče. U gradu unatoč hladnoći mnogo ljudi šeta ulicama. Na trgu stoji jedna devojka sama. Duge crne kose, koja je pala preko belog toplog kaputića. Čini se kao da čeka nekog. Pahulje su je već svu opkolile. Prestala je i da se bori s njima i da ih čisti. Posle nekog vremena stigao je jedan mladić. Visok, zgodan, u elegantnom crnom kaputu. Približio joj se, obgrlio je jednom rukom oko struka, i poklonio kratak nežan poljubac na njene rumene usnice.
-Hej, jesi zaršio?! Konačno, smrzla sam se čekajući te.- prozborila je smrznutim glasom.
-Hoćeš da ti dam kaput?- rekao je kroz smeh- Mada to ne bi bilo pametno, jer bi verovatno dobio upalu pluća, pa bi kukala, jer moraš da me neguješ.
-Haha, baš si duhovit.
Držao je ruke u džepovima, a ona je provukla svoju ručicu kroz njegovu. Uputili su se ka svojoj destinaciji. Grad je bio božanstven, noć čarobna. Sve je odisalo nekom Božićnom toplinom. Džinovska jelka u centru sa bezbroj ukrasa i pregršt sijalica. Šetali su neko vreme, pričali, smejali se. Ušli su na jednu veliku drvenu kapiju među starim građevinama, prošli kroz jedno maleno dvorište i ušli na prvi ulaz. Hodnikom su odzvanjale njene snežno bele čizme sa štiklicom. Potrčala je stepenicama, jer je jedva čekala da uđe u toplo. On je kao dete počeo da je vija. Sreća pa su išli samo do drugog sprata, inače bi razljutili komšije. Kada su stigli do vrata, nije mogla da nađe odgovarajući ključ. A kako bi i mogla kada ju je zgrabio s leđa, prevukao ruke preko njenog tananog struka i počeo da ljubi po vratu.
-Srećo, molim te! Zar ne mogu na miru ni vrata otvoriti?
-Pa ne branim ti ja. (osmeh)
Napokon ušli su. Okačili su kapute, izuli se, i konačno se našli u toplom. Stan je bio malecki, ali divan. Živeli su tu već četiri meseca i baš su se lepo navikli. Malena dnevna sobica, sa jednim dvosedom, dve fotelje, mali stočić, tv...sasvim dovoljno. Iza dvoseda malo dalje bio je trpezarijski okrugli sto, sa četri stolice, ništa veliko, i iza šanka se nazirala malena kuhinja. Poput male garsonjerice, samo što su imali i spavaću sobu. Za njih dvoje mesto je bilo idealno.
Graciozno otišla je do kuhinje i uzela flašu crnog vina i dve čaše. Seli su ispred dvoseda u dnevnoj na pod i pijuckali vino. Veče je proteklo savršeno, uz toliko priče smeha, s puno ljubavi...Nisu ni primetili kada se flaša ispraznila. Smeh, minut tišine. Pogledali su se, dubokim pogledom, pričali su ćutanjem. Prošao je rukom iza njenog uha kroz meku kosu. Približio je usne njenima i počeo strasno da je ljubi. Ruka mu potom klizila niže po telu. Nagnuo se napred i nežno je spustio na pod. Poljupci su padali, odeća je nestajala. U znoju strasti, razmenjivali su dodire, uzbuđenje je raslo. Dok joj nežno povlačio kosu i ljubio po mednom vratu, ispuštala je uzdahe zadovoljstva. Potom je preuzela kontrolu i kao prava tigrica povela ga u oluju u kojoj pritisak raste, srce ubrzano lupa i zadovoljstvo preovladava.
Izmorena, legla mu na grudi. Posle nekog vremena, nežno je odneo do kupatila. Otišli su pod tuš, da se osveže. Ali vrag mu nije dao mira, toliko je bio opijen njom, priljubio ju je uza zid, na hladne pločice, nastavio je da je ljubi strasno dok je para opkolila celo kupatilo. Lagano je uhvatio za jednu nogu, podigao ju je na svoj struk, potom je uzeo i drugu. Sada se našla u njegovim snažnim rukama, nije imala kud. Prepustila se želji, prepustila se strasti, dok se voda slivala niz njihova užarena tela. Prošao je čitav sat u igri opojnog ludila. Sada je već i voda bila hladna. Zaista su se osvežili.
U mekoj plišanoj postelji završili su veče. Nežno, ali ipak čvrsto zagrlio ju je... Utonuli su u najslađi san. Ujutro, probudila se prva. Spremila je lagan doručak. Kada je ustao sto je već bio spreman. Nežan poljubac za dobro jutro. I osmeh prepun ljubavi i sreće. Doručkovali su.
-Kada završimo, treba da kitimo jelku.-rekla je.-Jesi kupio ukrase?
-Znam, znam, juče sam kupio sve što je potrebno za naše prvo kićenje. Crveno sve, kao što si i želela.
Posle doručka, krenuli su akciju. Na šank, postavili su manju jelkicu. Zajedno su postavljali ukrase, od lampica, preko kuglica, bisernih lančiča, mašnica, stigli su do poslednjeg i najlepšeg detalja, zvezde za vrh jelke.
-A gde je zvezda? Nisi je valjda zaboravio?
-Nisam, evo je tu.- i pružio joj kutijicu, lepo zapakovanu u crveni sjajan papir.
Nežno je otvorila. U kutiji je ugledala pregršt ružinih latica. Nasmešila se.
-Baš si vickast.- počela je da pretura po laticama kada je izvukla zvezdicu. Za nju je bio vezan jedan mali paketić.
-Šta je ovo?- upitala je.
-Otvori pa ćeš videti...
Odvezala je mašnu i otvorila kutijicu. Zanemela je. Pogledala ga je sa suzama u očima. Tada je počeo:
-Kada smo letos počeli zajednički život znao sam da sam spreman za ovaj trenutak, samo me je nekako bio strah. Shvatio sam da si ti žena mog života. I pre nego što smo učinili jedan ovako važan čin kao što je postavljanje zvezde na našu prvu zajedničku jelku (osmeh), hteo sam da ti kažem da želim svako veče da zaspem u zagrljaju s tobom i svako jutro da se budim uz tvoj prelepi osmeh. Želim da sa ovolikom ljubavlju kitimo jelku i kada budemo imali sede na glavi. I sve što trebam je da mi potvrdiš da i ti to želiš.
Nije mogla da izusti ni reč. Iz oka kanula joj je suza. I dok je osmehom pokazivala svoje snežno bele zube, samo je klimnula glavom. Pao je zagrljaj. Zagrljaj koji je bio drugačiji od svih, koji je krio najlepše osećaje do tada i koji će se pamtiti s radošću. Jelku je ukrasila prelepa sjajna zvezda, a njenu ruku još lepši dijamantski prsten.
12 Komentari |
0 Trekbekovi