Sedela je u svojoj sobi, ostavljena, jer nisu hteli da je vole. Sedala je. Čitala je knjige, slušala je muziku, pisala priče. Ništa drugo i nije mogla. Nije imala snage, nije bila živa za ništa drugo. Živela je u nekoj bajci i čekala da se pojavi njen happy end. Ali znala je da to što ona čeka, postoji samo u romantičnim filmovima, i da je njena uloga u stvarnom životu. I da je platno mnogo veće i surovije.
Čekala je nešto. Čula je korake. Poznate korake, škripu vrata... Ali ne, samo je umišljala, obična iluzija ništa više. Prolazili su dani, nedelje. Ona u istoj sobici, crne kose do ramena, krupnih sjajnih očiju. Napolje bi izašla tek da malo udahne vazduh i vratila se nazad.
Čekala je. Prolazili su meseci, praznik za praznikom, prolazile godine. Ostajala je da čeka. Zar neko može da ima toliko snažnu nadu? Čekala je... I dalje se nadala nekom čudu iz romantičnih filmova.
Ni jedna suza, ni jedan očaj, samo nada i čekanje, koraci pred vratima, ali sve to je samo iluzija, nigde nikog niti će doći. Ista soba, ista ona, samo malo starija, isto ćebe ista poza, sve je isto...Čita knjige, sluša muziku i piše priče. Kosa malo duža. Ostalo sve isto.
Samoća, nije joj smetala, nije, jer znala je doći će, evo već je tu... tu je pred njenim vratima. Došao je, došao je po svoju sreću. Ali ne, nema ga.
I dok godine prolaze, dok kosa sedi, dok bore na licu joj se stvaraju...ona i dalje čeka. Ali niko joj ne dolazi.
Jedno jutro dok je čitala čitulje, ugledala je sliku, poznato lice i poznato ime. Posle toliko dugih godina opet ga je videla, ali ne tamo gde je očekivala. Posle toliko godina pala je suza,
Sela je u svoju fotelju, toplu i meku, umotana u ćebe. Sela i sklopila svoje naborane okice. Pala je još jedna suza. Poslednja... "Uzalud sam čekala..."
