Negde u nepreglednoj mračnoj šumi, dok magla se spuštala, dok čuli su se urlici vučji. Tamo na planini očaja. Tamo gde svaka reč gubi značaj, tamo gde sene je prate i smeju joj se u lice. Sene koje lažu i sebe i nju. Sene koje ne mogu skriti svoju podmuklu tminu. Tričeći za njom, dok guše je svojom zlobom, teraju je u beznađe. I dok ostavlja ih negde iza sebe, dok uspeva da im odmakne bar malo, bacaju joj noževe oštre, bacaju joj na njena mala leđa. Ranjena, krvareći beži. Ali sene su tu. Podmukle i zlobne, vape za njenom boli. Osećaju njenu patnju i sve više joj se bliže. Sve više žele njenu bol, poput ogladnelog vampira koji ne može da stane, isisavaju iz nje i poslednji dašak duše. Tamo među visokom drvećem koji dosežu do mrklog neba. Tamo gde niko nečuje urlik nevine duše. Tamo gde se đavo poigrava sa mislima. U toj tmini očajnog ludila, dok beži od sena koje čupaju joj srce, ne shvata da izgubila je tlo pod nogama. Ambis, pala je u ambis. Propada. Dok je jedna sena uspela da joj prodre kroz njen krhki grudni koš, zgrabi za ono maleno srce i uzme joj jedino vredno što je još imala. Ranjena. Propada. Pala je njena poslednja suza dok nestajala je u provaliji bez dna. Bila je samo jedna obična mala vučica koja je tražila mesto gde se može skriti, sada je samo jedna nevina duša koju je progutao ambis. I u daljini, pod okruglim sjajnim mesecom, na golemoj steni, samo se mogao čuti jedan tužan vučji urlik.
