Naša priča i pričice
Vratih se i ja! Kad ne mogu bez vas ni dva dana. Pa da počnem. U aprilu, kada sam sa K.V. raskinula (po prvi put zvanično), otvorila sam novu kategoriju "Moja ljubavna priča". Sada sam prelistala tih pet članaka u toj kategoriji i videh zanimljivu stvar da je ona započeta 24., zanimljivo skroz nisam ni primetila (ko je čitao članke zna zašto je taj br. zanimljiv mada verujem da je malo ko od vas pročitao, jer tada sam bila početnik i manje poznata na blogu). Tada se i K.V. pojavio kao tzv lord_johnny i kao misteriozni lik počeo da komentariše moju priču, naime zato što nije mogao da zamisli da izgubi svaki kontakt sa mnom. Ja priču nisam nastavila, a trebala sam pod ovim nazivom pod kojim je ovaj članak, pa eto želim da joj dam završni post. Zašto završni? Zato što mislim da joj nije mesto tu, zato što ima jako mnogo da se piše i zato što mi je sećanje kao u slona, i ne želim da blog preplavim tom pričom. Možda joj je mesto u nekom malo većem izdanju, tipa neke knjigice, ali o tome ne razmišljam. U svakom slučaju, oduvek sam htela da je zabeležim i to sam i počela u svom laptopu, koji je pokvaren nažalost, ali pošto će uskoro doći u moje ruke kao popravljen moću tamo da nastavim. Dakle ovaj post je samo zatvaranje kategorije "Moja ljubavna priča".
Kao što rekoh, kategorija je nastala pri našem prvom raskidu. Izdržali smo svega 10 dana jedno bez drugo, počelo je slatko muvanje, poslao mi je poklon za Uskrs putem pošte. Bila je to brojanica, koju sam želela već više od dve godine kada mi se prethodna pokidala. Zanimljivo je koliko je romantičan, kada me nema. Pomirili se mi, shvatio je da ne može bez mene. Prolazilo je vreme, bilo nam je bolje nego ikada i onda ni sama ne znam kada je sve krenulo po zlu i opet dođosmo do raskida. Znam krivi smo oboje, ja zbog svoje naravi kakvu sam imala, a on zbog svojih pogrešnih dela koje je činio.
No, to sad nije bitno. Ja sam sa pričom stala kod naše prvo "Volim te!". Sad kada sam čitala taj članak prosto su mi se zasuzile oči. Toliko se živo sećam svakog trena. Čak i njegove sobe iako je već par puta razmestio nameštaj. Prolazilo je vreme, i mi smo u početku imali samo lepe trenutke. I što je najzanimljivije svega se sećam kao da je juče bilo. Nikada neću zaboraviti našu prvu intimu... Bože, koliko samo lepih sećanja.
Kasnije su dolazili problemi, njegova preterana ljubaznost prema svima. Uživanje u tome da se dopada drugim devojkama, preterivanje u kontaktu s njima, onda naravno ja k'o ja, koja uvek primeti kad se žensko namerači na njega, pa moj pogrešan pristup prema tome, znam gušila sam ga s tim. Ali ili sam se ja pogrešno izražavala ili me on nije slušao. Mada mislim da je oboje, ja sam imala pogrešan pristup, a on nije slušao šta mu govorim. Ali sve su bile sitnice koje su se rešile. Jedino što mi se nije svidelo je da sam vremenom postala plačljiva osoba, i koliko njemu, toliko je i meni smetalo. Uvek smo se znali pomiriti i uvek je sve došlo na svoje, ali nekako je to sve bilo privremeno.
Onda je došao jedan jako, ali jako težak period za njega. Trudila sam se da budem tu koliko sam mogla, i iskreno mislim da sam mogla i puno više, ali sam se zaista trudila da mu olakšam sve. Bila sam uz njega, druga možda ne bi. Ko zna. Ali ja sam ostala, a što i ne bi. Sve što se dešavalo s njim, dešavalo se i sa mnom, mi smo jedno i zato smo tu da damo sve najbolje onom drugom. Ali hvala Bogu prošlo je i to, doduše još nije sasvim gotovo s tim, ali sada je već lakše, i koliko je verovati mom osećaju sve će biti u najboljem redu.
Naš generalni problem mislim da nisu naše mane, mislim da je problem bio taj da smo zaboravljali na ljubav koja je u nama. Doduše ne mogu to da kažem za sebe, jer u meni je unatoč svemu ljubav rasla, a pored svih sitnih problema koje smo imali (kažem sitnih, jer sitni su bili, bili smo i deca), u njemu je ljubav počela da se skriva. Zašto kažem skriva? Zato što nikada nije prestajao da me voli, ali sitnice koje su dolazile jedno za drugim učinile su da onaj dečko koji mi je poklonio ružu u sred pune diskoteke, nestane. Znam da duboko u sebi krije to, krije svoje najdublje emocije prema meni. I jedino sam u tome krivac što sam to potisnula u njega. Zaboravili smo na sebe, na osećaje koje imamo, prepustili smo se nekoj navici, a mogli smo mnogo bolje.
On se bojao da bude iskren, a ja sam samo to želela od njega. Došao je naš prvi raskid. U aprilu. On je imao potrebu za tim, razlozi su meni bili nejasni...Razišli smo se i došao je jedan jako težak period za mene, nisam spavala ništa, nisam jela ništa, nisam pila ništa. Čitava četri dana, onda sam prvi put prezalogajila, i krenulo je nekako na bolje, jer gore nije moglo. Pa smo onda počeli s muvanjem. I 10. dan smo se pomirili. Kao što sam već rekla: shvatio je da ne može bez mene. Bilo nam je bolje nego ikada, on je bio pun pažnje, što mi je mnogo falilo, lepo smo se provodili,nismo se svađali. I onda je nekako sve krenulo po zlu opet
Naime, za sve je kriva jedna ženska osoba koja se u naš život pojavila pre nešto više od godinu dana. Vrlo brzo sam je prozrela, i shvatila sam da se nameračila na njega. Sa mnom, koliko god sam se trudila nije ostvarila dublji konakt, s njim naravno jeste. Neću da pričam detalje, ali svaka žena bi primetila isto, počev od njenih pogleda. Ja sam naravno proglašena ljubomornom. Nedavno kada se stvar pogoršala, proglašena sam "ljubomornom bez razloga" i rečeno je da umišljam. I kada sam sve uhvatila na delu, kada više nisam mogla da budem "majmun" bila sam ostavljena s izgovorom da sam ljubomorna. Pred svima ja sam ispala loša, a ona nevinašče. Ne ponosim se načinom na koji sam otkrila šta se krije među njima, ali morala sam. Posle vrlo kratkog vremena, otvorila sam svima oči dokazima, i svoje "ukaljano" ime, ime koje je označavalo nepodnošljivo ljubomornu osobu, sam očistila.
Ovaj raskid mi je mnogo lakše pao nego prethodni. Ali opet, mnogo mi je loše bilo. Posle jako kratkog vremena, došao je do mene opet, sa rečima ljubavi, i sa rečima da učinimo sebe ljudima kakvi bi uspeli u vezi, jer kao što ni ja ne mogu bez njega tako ni on ne može bez mene. Oboje smo bili krivci što je došlo do ovoga, samo što sam ja njemu "povređivala" psihu (kako da kažem, bila sam teška), a on je meni povređivao srce (ne prvi put). Ipak, pustila sam ga nazad u život (i on mene).
Naša priča nije gotova, za našu priču još uvek se borimo. Ali nekako imam osećaj da se ja borim više. Ljubav je bol i radost, patnja i sreća. Ljubav je sve. I kroz sve smo prošli. Ljubav je i odricanje, u ljubavi se trudiš da onaj drugi bude srećan. Ja to i činim, eto me tu gde jesam...eto me tu gde možda druga ne bi bila, eto me tu iako drugi ne razumeju zašto sam tu. Ali borim se za ovu ljubav, i dajem ono što njega čini srećnim. Ali da li ću to dobiti i ja? Još ne znam, i strah me je. Mnogo me je strah, jer ne želim da se borim sama. Voli me, koliko i ja njega. To pokazuju trenuci kada ljubav izlazi iz njegovih očiju. I iako znam da ne može bez mene, toliko znam i da je sebičan. A ljubav ne zna za sebičnost, zar ne? Zato se bojim. Ali eto i dalje se borim za ovu ljubav. Ne odustajem. Popravljamo stvari na njegov način. Dajem mu što mu je potrebno, ali da li će biti dovoljno nesebičan da pruži ono što je potrebno meni? Da li će njegova ljubav konačno isplivati u potpunosti? Da li će se vratiti dečko koji mi je poklonio ružu jedne tople noći u maju 2008. Da li će doći onaj dečko pun nežnosti, pažnje i ljubavi? Kraičkom oka ga vidim, osetim ga, tu je negde u blizini, nekada se pojavi, pokaže mi se u svom punom sjaju, ali da li će doći zauvek, da li će ga pustiti u svoj život u potpunosti, ostaje za neku drugu priču. Ovim zatvaram svoju kategoriju "Moja ljubavna priča"
24.06.2008. uvek u srcu!
24.07.2008. najlepši tren!
Kao što rekoh, kategorija je nastala pri našem prvom raskidu. Izdržali smo svega 10 dana jedno bez drugo, počelo je slatko muvanje, poslao mi je poklon za Uskrs putem pošte. Bila je to brojanica, koju sam želela već više od dve godine kada mi se prethodna pokidala. Zanimljivo je koliko je romantičan, kada me nema. Pomirili se mi, shvatio je da ne može bez mene. Prolazilo je vreme, bilo nam je bolje nego ikada i onda ni sama ne znam kada je sve krenulo po zlu i opet dođosmo do raskida. Znam krivi smo oboje, ja zbog svoje naravi kakvu sam imala, a on zbog svojih pogrešnih dela koje je činio.
No, to sad nije bitno. Ja sam sa pričom stala kod naše prvo "Volim te!". Sad kada sam čitala taj članak prosto su mi se zasuzile oči. Toliko se živo sećam svakog trena. Čak i njegove sobe iako je već par puta razmestio nameštaj. Prolazilo je vreme, i mi smo u početku imali samo lepe trenutke. I što je najzanimljivije svega se sećam kao da je juče bilo. Nikada neću zaboraviti našu prvu intimu... Bože, koliko samo lepih sećanja.
Kasnije su dolazili problemi, njegova preterana ljubaznost prema svima. Uživanje u tome da se dopada drugim devojkama, preterivanje u kontaktu s njima, onda naravno ja k'o ja, koja uvek primeti kad se žensko namerači na njega, pa moj pogrešan pristup prema tome, znam gušila sam ga s tim. Ali ili sam se ja pogrešno izražavala ili me on nije slušao. Mada mislim da je oboje, ja sam imala pogrešan pristup, a on nije slušao šta mu govorim. Ali sve su bile sitnice koje su se rešile. Jedino što mi se nije svidelo je da sam vremenom postala plačljiva osoba, i koliko njemu, toliko je i meni smetalo. Uvek smo se znali pomiriti i uvek je sve došlo na svoje, ali nekako je to sve bilo privremeno.
Onda je došao jedan jako, ali jako težak period za njega. Trudila sam se da budem tu koliko sam mogla, i iskreno mislim da sam mogla i puno više, ali sam se zaista trudila da mu olakšam sve. Bila sam uz njega, druga možda ne bi. Ko zna. Ali ja sam ostala, a što i ne bi. Sve što se dešavalo s njim, dešavalo se i sa mnom, mi smo jedno i zato smo tu da damo sve najbolje onom drugom. Ali hvala Bogu prošlo je i to, doduše još nije sasvim gotovo s tim, ali sada je već lakše, i koliko je verovati mom osećaju sve će biti u najboljem redu.
Naš generalni problem mislim da nisu naše mane, mislim da je problem bio taj da smo zaboravljali na ljubav koja je u nama. Doduše ne mogu to da kažem za sebe, jer u meni je unatoč svemu ljubav rasla, a pored svih sitnih problema koje smo imali (kažem sitnih, jer sitni su bili, bili smo i deca), u njemu je ljubav počela da se skriva. Zašto kažem skriva? Zato što nikada nije prestajao da me voli, ali sitnice koje su dolazile jedno za drugim učinile su da onaj dečko koji mi je poklonio ružu u sred pune diskoteke, nestane. Znam da duboko u sebi krije to, krije svoje najdublje emocije prema meni. I jedino sam u tome krivac što sam to potisnula u njega. Zaboravili smo na sebe, na osećaje koje imamo, prepustili smo se nekoj navici, a mogli smo mnogo bolje.
On se bojao da bude iskren, a ja sam samo to želela od njega. Došao je naš prvi raskid. U aprilu. On je imao potrebu za tim, razlozi su meni bili nejasni...Razišli smo se i došao je jedan jako težak period za mene, nisam spavala ništa, nisam jela ništa, nisam pila ništa. Čitava četri dana, onda sam prvi put prezalogajila, i krenulo je nekako na bolje, jer gore nije moglo. Pa smo onda počeli s muvanjem. I 10. dan smo se pomirili. Kao što sam već rekla: shvatio je da ne može bez mene. Bilo nam je bolje nego ikada, on je bio pun pažnje, što mi je mnogo falilo, lepo smo se provodili,nismo se svađali. I onda je nekako sve krenulo po zlu opet
Naime, za sve je kriva jedna ženska osoba koja se u naš život pojavila pre nešto više od godinu dana. Vrlo brzo sam je prozrela, i shvatila sam da se nameračila na njega. Sa mnom, koliko god sam se trudila nije ostvarila dublji konakt, s njim naravno jeste. Neću da pričam detalje, ali svaka žena bi primetila isto, počev od njenih pogleda. Ja sam naravno proglašena ljubomornom. Nedavno kada se stvar pogoršala, proglašena sam "ljubomornom bez razloga" i rečeno je da umišljam. I kada sam sve uhvatila na delu, kada više nisam mogla da budem "majmun" bila sam ostavljena s izgovorom da sam ljubomorna. Pred svima ja sam ispala loša, a ona nevinašče. Ne ponosim se načinom na koji sam otkrila šta se krije među njima, ali morala sam. Posle vrlo kratkog vremena, otvorila sam svima oči dokazima, i svoje "ukaljano" ime, ime koje je označavalo nepodnošljivo ljubomornu osobu, sam očistila.
Ovaj raskid mi je mnogo lakše pao nego prethodni. Ali opet, mnogo mi je loše bilo. Posle jako kratkog vremena, došao je do mene opet, sa rečima ljubavi, i sa rečima da učinimo sebe ljudima kakvi bi uspeli u vezi, jer kao što ni ja ne mogu bez njega tako ni on ne može bez mene. Oboje smo bili krivci što je došlo do ovoga, samo što sam ja njemu "povređivala" psihu (kako da kažem, bila sam teška), a on je meni povređivao srce (ne prvi put). Ipak, pustila sam ga nazad u život (i on mene).
Naša priča nije gotova, za našu priču još uvek se borimo. Ali nekako imam osećaj da se ja borim više. Ljubav je bol i radost, patnja i sreća. Ljubav je sve. I kroz sve smo prošli. Ljubav je i odricanje, u ljubavi se trudiš da onaj drugi bude srećan. Ja to i činim, eto me tu gde jesam...eto me tu gde možda druga ne bi bila, eto me tu iako drugi ne razumeju zašto sam tu. Ali borim se za ovu ljubav, i dajem ono što njega čini srećnim. Ali da li ću to dobiti i ja? Još ne znam, i strah me je. Mnogo me je strah, jer ne želim da se borim sama. Voli me, koliko i ja njega. To pokazuju trenuci kada ljubav izlazi iz njegovih očiju. I iako znam da ne može bez mene, toliko znam i da je sebičan. A ljubav ne zna za sebičnost, zar ne? Zato se bojim. Ali eto i dalje se borim za ovu ljubav. Ne odustajem. Popravljamo stvari na njegov način. Dajem mu što mu je potrebno, ali da li će biti dovoljno nesebičan da pruži ono što je potrebno meni? Da li će njegova ljubav konačno isplivati u potpunosti? Da li će se vratiti dečko koji mi je poklonio ružu jedne tople noći u maju 2008. Da li će doći onaj dečko pun nežnosti, pažnje i ljubavi? Kraičkom oka ga vidim, osetim ga, tu je negde u blizini, nekada se pojavi, pokaže mi se u svom punom sjaju, ali da li će doći zauvek, da li će ga pustiti u svoj život u potpunosti, ostaje za neku drugu priču. Ovim zatvaram svoju kategoriju "Moja ljubavna priča"
24.06.2008. uvek u srcu!
24.07.2008. najlepši tren!
31 Komentari |
0 Trekbekovi