Moj mali svet

07 Nov, 2011

Priča o njima tj. priča o njoj

Moje priče — Autor muckos @ 07:12
 
-Volim te toliko, da ne možeš ni da zamisliš. Svaka koščica me boli za tobom. I žao mi je što smo ovako završili, što si ovako hteo. Žao mi je što nismo učinili bolje, a mogli smo. Žao mi je
  -Volim i ja tebe,bebo, ma koliko mi ne veruješ. Jako mi je drago što imaš prijatelje koji te podržavaju i čak se i svađaju sa mnom zbog tebe. Ali ne znaju oni šta mi imamo, ne zna niko jer čisto sumnjam da je iko na svetu prošao što smo mi. Još uvek se držim toga da mora ovako, i ne držim te za rezervu, kunem se! Nemoj me čekati, ali ja ću ipak doći, videćeš! Ako nađeš sreću s drugim popizdeću, ali ga neću istući. Ako te može usrećiti neka tako bude. Nedostaješ mi.
  -Zbog čega, zbog čega? Šta te to drži od mene? Nismo neki likovi iz knjige koji ne smeju da se vole.
  -Ja se samo bojim da će sve biti kao pre...a na takvu žrtvu nisam spreman. Što se tiče tvoje podrške zadnja godina je bila meni od velikog značaja, ali što se tiče same veze, čisto gubljenje vremena. Tako ne želim više ni minut. A po mojoj proceni ja bih bio sada isti,a ruku na srce, i ti.
  -To kakva sam ja sad i kakva bih bila to ti ne znaš. A ako ti sve ovo treba da se izživiš, meni prljav ne trebaš. Jedno je sigurno sve je na nama i do naše volje. Ti ako smatraš da se ne možeš promeniti, onda ni nećeš. Nije tebi stalo dovoljno da se boriš. Možda i nisam ona prava kao što misliš,jer da jesam sve bi bilo drugačije...I očigledno nisi svestan rizika svega ovoga, sve je ovo besmisleno...ne menja daljina ljude, nego njihovo srce i njihova volja. Tvoja odluka-tvoje posledice. Izvini što sam ti smetala.
  

     To je bio njihov poslednji razgovor, od toga dana više se nisu čuli, mada tada još nisu znali da će to biti tako. Proplakala je noć. Suze su bile toliko gorke, i poput razbijenog stakla na komadiće cepale su njeno lice, krvarila joj duša i toliko ju je sve bolelo da je vrištala od bola. Čemu to? Što se ponašaju kao deca. Zar on očekuje da će ga primiti nazad posle nekoliko meseci ili pak godina? Bože ludosti. I to samo zato što nisu bili spremni da se menjaju, do duše ona je več odavno postala druga osoba, ali on to nije mogao da zna. On je samo vijao svoje hirove i svoje želje. To veče, kada se odvio njihov poslednji razgovor bilo je kobno za nju. Toliku bol je osetila u sebi da je mislila da će srce da joj prepukne. Od pre neki dan pije tablete za smirenje kako bi mogla da spava, jer inače je mučila nesanica, i budila se noću na svakih pola sata, plakala i više mučila sebe nego što je spavala. Uzela je svoju dozu za to veče. Ali duša joj je toliko plakala da je ništa nije moglo uspavati. Na kraju je otečenog lica od plača i sa hiljadu suza u očima usnila san.

     Svanuo je novi dan. Teško za nju. Vuče se danima po sivilu svoje sobe. I kada ode kod nekog i kada joj neko dođe ona nije ni svasna da je vodila razgovor. Depresivna. Na samome dnu. Prošlo je nedelju dana. Nisu se čuli. Zar da ga čeka? Ne, to nema smisla. Kada on proživi sve što je hteo da se onda vrati njoj u sigurno? NE,to ne može dozvoliti. Zar da se ne bore za ljubav sada i razmišljaju o nekoj boljoj budućnosti? Nikome nije jasno njegovo razmišljanje, a još manje im je jasno što se ona uništava, propada zbog njega. Danima ne jede redovno, ne spava, jedva nešto tečnosti ulije u organizam. Duša joj oronula, srce prestalo da kuca. Disala je, ali nije bila živa. Posle tih nedelju dana bez i jednog njegovog glasa ili traga, trgla se. Konačno je donela odluku za koju je mislila da nikada neće doneti.

     Rešila je, odlazi, odlazi na brod da radi. Odlazi odavde što dalje, nije je vredan. Dosta je bilo proplakanih suza. Dosta je bilo čekanja da dete odraste. Odlučila je, odlazi u svet, daleko odavde. Odlazi da vidi njen miljeni New York. odlazi u neki nepoznat svet.. U neku avanturu koja će joj bar radosti podariti. Rešilo se sve, pasoš gotov, posao sređen, karta kupljena. Odlazi, i svojim odlaskom briše sve. Ništa i niko je više neće vratiti na staro..

      Bilo joj je teško naravno, kao i svaki početak. Ali upoznala je mnoge ljude, dobre ljude, i videla prelepa mesta. Prošlo je nekoliko meseci, i već se i navikla, i engleski joj se poravio, sad je više komunicirala. Bilo je nekoliko proplakanih noći, i noći pune bola, ali vremenom je prestala čak i da misli o njemu. Kao što su rekli, vreme zaista leči sve. Ah to more, taj okean. Uživala je u životu. Najviše se New York-u radovala. Ostvario joj se san i videla ga je. 

     Posle šest meseci došla je kući. sada se finansisko stanje popravilo zahvaljujući njenom poslu. Uspela je da upiše IT akademiju i da studira na daljinu. Morala je tako, jer se vraćala na brod. Ovaj put na devet meseci. Sada je jedva čekala da ode. Iako su je njeni najbliži dočekali s puno ljubavi i topline, ona više nije mogla ostati tu. To nije bio njen dom. Njen dom bila je divljina. Niko se nije usudio da je pita za njega, voli li ga još, misli li na njega? A ona? Njoj ni na pomisao nije pao. Bila je srećna što putuje kroz svet. 
Nije ga srela na svom odmoru kući. 

      Došao je dan kada je trebala da se vrati nazad na brod. Kada je išla na bus, prošla je neka jeza i zaigralo joj srce... osvrnula se, ali nije bilo nikog u njenoj blizini osim njene drugarice koja ju je pratila na stanicu. Kada su se rastale sa suzama u očima zakoračila je u vozilo i sela negde u središnji deo autobusa.Tako je volela. Mahnula je drugarici, i tada je videla jedno poznato lice. Da, bio je to on. Stajao je pored trafike i s nevericom gledao u njenom pravcu. U očima mu se mogle videti suze. Hteo je da mahne, ali ruka je stala. I dok je snažno vejao sneg autobus je kretao i sve što je mogla da vidi je kako jedna suza mu klizi i na usnama mu se ocrtavele poznate dve reči koje nije želela da prepozna. Odmahnula je glavom. Okrenula se. I nestala u noći.

Tada su se poslednji put sreli. 

     Ovoga puta, na brodu je bilo mnogo zanimljivije, imala je poznanstva i prijatelje. Tu je bio i jedan jako simpatičan mladić koji nije krio da gaji neka osećanja prema njoj. Bio je Italijan, crn, lep, visok. Kada su imali slobodno, družili su se. Smejali su se mnogo. Davno je bila tako srećna. Oči su se svaki dan caklile od radosti. A njegov osmeh mamio je njen. Vodili su duge noćne razgovore. Imali šarmante šetnje po brodu, odlazili su u kafić i noću u diskoteke. Vezali su se, brzo, a i dosta čvrsto. Moglo bi se reći da je to bila ljubav na prvi pogled. Da li je moguće da je zaboravila na ljubav svog života? Ne zna, ali nije htela o tome ni da razmišlja, to je ostavila iza sebe daleko u tom malom mestašcu. Prepustila se trenu i sadašnjosti. Kako je to oduvek htela. Da živi i voli u sadašnjosti,a ne za to da čeka vreme da prođe i stigne neka daleka budućnost. Uživala je u svojoj sreći...

  A ON, da li je traži, da li se kaje što je propustio šansu? Ili je srećan s nekom drugom? Da li je shvatio šta je izgubio, voli li je još uvek? Ostalo je skriveno u tom malom mestašcu... Dok ona okušava sreću negde drugde.

Nikada se više nije vratila,
Nikada ga više nije videla,
I nikada čula...

walk away

Komentari

  1. Nikoga ne možeš promeniti, to mora da uradi svako dobrovoljno. Muškarci kasnije sazrevaju. A problem je kad tražiš zrelu voćku među nezrelima. I bez tableta za spavanje, jer jednom kad ti bude dobro, a telo se navikne, šta onda? Pozdrav. Drž' se.

    Autor biljanak — 07 Nov 2011, 07:27

  2. Ljudi su takvi kakvi su, mogu da glume da se menjaju zbog nekog, ali to ne urade. Savršeni parovi su savršeni samo zato što su se njihove nesavršenosti uklopile. Neko nije za tebe, biće sjajan nekoj drugoj. Nekome nisi dovoljno dobra, bićeš savršena drugome, onome koji te zaslužuje. Sve pogrešne ljubavi nastaju samo zato što zavolimo pogrešne ljude, one koji nisu za nas...

    Autor sanjarenja56 — 07 Nov 2011, 07:42

  3. Ti misliš da si se promenila, ali nisi. Menjaju se navike, karakter nikada. Ako postoje nepomirljive razlike, bolje prekinuti. U suprotnom, uvek neko guta, a tu sreće nema. :-)

    Autor razmisljanka — 07 Nov 2011, 08:14

  4. Kad muškarac voli sve može, sve uradi i nema prepreke.
    Kad ne voli sve je izgovor, ne može ništa , mora da misli na svakog osim na tebe.
    Muškarac ili voli, ili ne voli... baš kao i mi.

    Autor anam — 07 Nov 2011, 08:33

  5. Biljanak, svako se menja dobrovoljno, i ako to zeli uradi ce od srca....

    Autor muckos — 07 Nov 2011, 10:25

  6. sanjarenja, no comment. sve si rekla, ali ipak mislim da neka vrsta menjanja postoji...

    Autor muckos — 07 Nov 2011, 10:27

  7. Razmišljanka, smatram da čovek može da se menja, naravno da karakter ostaje isti...one naše osobine koje nas oslikavaju. Ali zašto onda ljudi govore na greškama se uči? Ako se menjaju pogreške koje su usledila usled naših nekih mana ili usled našeg karaktera, zar to ne znači da se menjamo i mi samo? Pitanje je samo kako forimramo taj naš karakter, i ljudi koji su toga svesni lako mogu da promene sebe.

    Autor muckos — 07 Nov 2011, 10:30

  8. Samo vreme nas menja, miskustva, kroz duži period. Svesno menjanje prema nekoj osobi ne postoji. Samo prilagođavanje, koje ne traje dugo.

    Autor sanjarenja56 — 07 Nov 2011, 10:33

  9. AnaM, ovo što si rekla bilo je pravo

    "Kad muškarac voli sve može, sve uradi i nema prepreke.
    Kad ne voli sve je izgovor, ne može ništa , mora da misli na svakog osim na tebe.
    Muškarac ili voli, ili ne voli... baš kao i mi."

    Svaka čast...to je ono što jsam ja pokušavala nekome da objasnim...ako voliš boriš se, ako ne onda bežiš...

    Autor muckos — 07 Nov 2011, 10:33

  10. Sanjarenja, to je ono sto sam odgovorila na razmišljankin komentar...
    sve ide kroz iskustvo...

    Autor muckos — 07 Nov 2011, 10:35

  11. Samo vreme se menja, pa čak i ono vrti svoje karakteristike u krug, proleće leto, jesen zima.
    Ljudi se ne menjaju... ni kad bi hteli, a obićno i ne žele...

    Autor anam — 07 Nov 2011, 10:43

  12. AnaM hoćeš da kažeš da onda niko ne uči na svojim greškama? I u sličnim situacijama postupaju isto kao i pre, iako su svesni da je bilo pogrešno?

    Autor muckos — 07 Nov 2011, 10:47

  13. I da se ponovo rodi, čovek će u sličnim situacijama slično postupiti..jer takav sklop tako reaguje. Zato, ako ti ne odgovara nečije reagovanje tražiš drugi sklop. Ne možeš menjati drugog, teško je i sebe menjati.

    Autor sanjarenja56 — 07 Nov 2011, 10:57

  14. Sanjarenja, znam da drugog ne mozes menjati, ali svakako govorimo o sebi. Kazes tesko je ali nije i nemoguće.
    Ja lično znam neke ljude koji su se promenili (mada obično to nije bilo na dobro), ali videla sam promenu ljudi. Tako da smatram da je moguce...i da je to na nama samima i da zavisi od jacine nase volje. Ako zelimo dovoljno snazno, uspecemo. To u sustini nije menjanje, vec formiranje svog karaktera. Ja sam recimo počela da oblikujem, još pre jedno mesec, mesec i po. I mogu ti reći da sam na putu toga da stvorim ono sto zelim da budem. Naravno da mi se karakter neće promeniti,(takva sam kakva sam) ali uvek mogu da ga formiram tako, ta se uklapa sa onim sto treba da bude. Ljudski um je čudo...i verujem da smo sbosobni na velike stvari, ne samo na promenu...

    Autor muckos — 07 Nov 2011, 11:07

  15. Menjanje je čudna stvar, Karakter, u suštini uvek ostaje isti, sve nadogradnje su stvar sazrevanja i spoljnog uticaja. Nešto nas ubija, nešto nas ojača, a i to uvek zavisi jedino od nas i od toga koliko smo spremni da podnesemo.

    Retki su oni ljudi koji su spremni da žive samo za onaj mali trenutak sadašnjosti. Nisam sigurna koliko su i srećni. Ja ne umem tako da živim. Nisam naučila nikad, :)))

    Autor roksana — 07 Nov 2011, 11:45

  16. Roksana, sve si rekla... :)

    Autor muckos — 07 Nov 2011, 12:10

  17. Lepa prica sreco...ali potpuno netacna!

    Autor lord_johnny — 08 Nov 2011, 16:32


Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me

Powered by blog.rs