Moj mali svet

Žestoko udara

Fascikla mojih misli — Autor muckos @ 23:00
Nespokoj.
Neverica te guši.
Sumnja puca u tebe,
ali samo ti okrzne srce.
Ne,
ne umireš.
samo krvariš.
Dok strah te drži za ruku.
Nepomičan si.
Sve se oko tebe vrti.
Sve je to zbog onog hitca.
Sumnja ti se provukla kroz ranu.
Otrovala srce.
Sve se proširilo venama.
Mozak,
muči se.
Onda te nada uhvati za drugu ruku.
Jedan tračak svetlosti nije dovoljan.
Strepiš.
Plašiš se.
Dobro znaš čega.
I koga.
Vidiš mu lice pred sobom.
Ali ne možeš protiv njega.
Steže te, lomi.
A ostavlja te živog.
Udara žestoko.
Misli ti stežu omču oko vrata.
Gubiš dah.
Čini ti se vidiš neko poznato lice.
Ko li je to?
Šta li je to?
Ljubav?
Možda sreća?
Ne znaš.
Hoće li ti pomoći?
Neće.
Nema pomoći sa strane.
Sve što vidiš samo je iluzija.
Sve je obmana.
I ona nada što te drži za ruku.
I ovaj lik što stoji pred tobom.
Nema pomoći.
Kako onda?
Kud?
Gde je pomoć?
Gde je to rešenje?
U srcu možda?
Ne.
Pa ono krvari.
Nema tamo pomoći.
Mućni malo svojom glavom.
Tamo ćeš naći odgovor:
Jedino tamo možeš oterati 
I nespokoj,
i strah,
i sumnju...
I nevericu.
Oteraj sve.
Zaleči tu ranu.
Previj je.
Zar ćeš pustiti da iskrvariš?
NE,
to se ne sme.
 

Kuda ovo vodi?

Fascikla mojih misli — Autor muckos @ 16:10
   Ne želim biti na rezervi, ne želim da sam neko ko je tu samo kad ti zatreba. Zasužujem pažnju i nežnost. Ja sam ta koja bi trebala da ne zna odgovor na pitanje: "Šta ti želiš?". Ja sam ta koja treba da se pita da li da bude sa tobom. Nisam stvorena da budem zadnja rupa na svirali. Pogotovo ne nekom ko je razbio to *sviralo* na param parčad. Neki ljudi kao da ne cene svoje dobijene šanse. Ne želim da sam sakrivena od sveta. Zar me se sramiš? Nisam predmet za bacanje, niti igračka za igranje. Ja sam živo biće koje je željno ljubavi. Ne možeš da me imaš, ali ipak da me nemaš. Ili sam tvoja ili nisam. Toliko pitanja bez odgovora. Više se ni ne zapitkujem. Samo želim da sve ovo prestane. Ili ću biti tvoja ili ću nastaviti sama. Dosta mi je igre, hoću svoju ulogu u stvarnom životu. Zar tako puno tražim? Kažeš tebi je ovako dobro, imaš slobodu koju si hteo i imaš mene. A zapitaš li se da nisi zaslužio ni da progovorim s tobom a kamoli da ti dozvolim da me poseduješ? Ne zapitaš se naravno, jer tebi je ovako dobro. Kako mi je bilo, i kako mi je sad, nije bitno. Da, volim te. Ali prestani da me vučeš na dno. Ili mi pruži sreću ili me pusti da je potražim negde drugde. Kažeš da ti ne postavljam pitanja tipa "Šta smo mi? I šta je to što ti želiš?" jer ne znaš odgovor na njih. Govoriš da ne želiš da me izgubiš, da sam ti sve, i da ćeš jedino mene voleti ovako. I govoriš mi kako želiš da odemo iz ovog ukletog mesta, samo ti i ja. I onda dođeš sa rečenicom da nemaš odgovor na pitanje ŠTA TI ŽELIŠ. Hoću samo da prestane ova igra. Ako me voliš neka zna za to ceo svet. Ako me ne želiš, nisi vredan mojih reči, ni jedne pesme upućene tebi. Zašto li i kuckam. Zašto mi uopšte i naviru ideje i stihovi? Sklonite od mene tu inspiraciju, jer ne znam više za koga trošim moje dragocene reči. Sve što želim je da konačno ISTINSKI budem SREĆNA!!!  :(
 
lonely

Zašto imam takav um?

Fascikla mojih misli — Autor muckos @ 18:40
   Nikada mi ništa ne promakne, procenjujem ljude vrlo dobro mada sam i suviše mlada za to. Čitam njihova osećanja  i misli iz njihovih pogleda, pokreta i načina na koji izgovaraju reči. Upijam svaku reč, svaku sitnicu, ne zato što ja to želim nego zato što se sve nekako memoriše u mojim mislima i prosto kao da ne postoji opcija "delete". I onda kada se nešto ne uklapa pokreću mi se vijuge razmišljanja i od silnih misli nemam mira. Dok se mozaik ne sklopi ne mogu biti smirena. Previše razmišljam, znam, ali to ne mogu da promenim, u krvi mi je. Ako nije sve na svom mestu, da, razmišljam dok svaka puzla ne nađe svoje mesto. Laži teško prolaze pored mene neprimećeno. Uvek ostave neki trag za sobom i prosto moram da ih potražim. Kod mene u igranju žmurke gubi -laž-, jer -istina- je uvek pronađe. Nekada me toliko boli taj deo mene, jer da ga nemam, ne bih znala mnoge stvari i ne bi me mučile crne misli. Bila bih bliže sreći. Ali ne, to sam ja. Uvek sve primetim i ništa ne može da promakne... Zašto li imam takav um? O intuiciji da ni ne pričam...

Bez naslova

Fascikla mojih misli — Autor muckos @ 21:08
Nadaš se.
Bojiš.
Vidiš neko bolje sutra.
Srećan si.
Potom ti sve to potone.
Ne znaš ni sam zašto.
Uhvati te neki osećaj.
I znaš.
Sve je samo iluzija.
Opet,
ne želiš da veruješ u to.
A znaš da ti se svaki osećaj ostvari.
I zato se bojiš.
Strahuješ.
Jer ne želiš da je tako.
Želiš da te drži ona nada za bolje sutra.
Ali nekako ne ide.
Nekako sve deluje površinski.
Onda te neka dešavanja uznemire.
Pa se onaj osećaj pojača.
Onda ti dođe da plačeš, jer misliš da si budala.
I krivo ti je
što si uopšte dozvolio sebi da veruješ u drugo.
A opet,
još uvek se nadaš da nije tako kao što misliš.
Opet, nadaš se da ćeš se probuditi srećan.
Ali ipak bojiš se.
Strahuješ.
I ne možeš protiv toga.
Ne možeš protiv sebe.


Usamljena

Fascikla mojih misli — Autor muckos @ 20:40
   Noćas se osećam nikako drugačije no usamljeno. Mnogo toga sam uradila danas. Ali evo došao je trenutak kada sam ostala sama sa svojim mislima. Vrpolje mi se po glavi. Srce mi vapi za zagrljajima. Umorna od svega. U grudima jak bol. Pokušavam da skrenem misli sa tebe. Pokušavam da odem na neku drugu destinaciju, ali srce vuče samo k tebi. Tebi i tvojim nežnim dodirima. Ruke te traže, usne te žele. Noge bi potrčale do tebe. Tolika samoća stegla mi omču oko vrata. Osećam da ne mogu više. Osećam da bi svakog časa odlepršala da mi čuješ korake i vidiš oči pune ljubavi, oči koje su dugo već tugovale i samo žele da me prigrliš snažno i šapneš na uvce: "Volim te". Bila sam nasmejana ceo dan. I nisam ni mnogo mislila o tebi. Ali evo došao je trenutka kada toliko fališ, kada sam usamljena. Šta god radila, s kime god bila, praznina je u duši. Ta praznina proganja me već danima. Ne mogu je ni oterati ni popuniti. Poprimila je tvoj oblik, i jedino se ti uklapaš u taj kalup. O, Bože, oteraj već ovu bol. Ne želim ovaj osećaj kraj sebe. Hoću ljubav, hoću nežnost i sigurnost. Hoću konačno da se osećam spokojno. Da sklopim oči i da se probudim odmorna. Vrati mi sreću, vrati mi osmeh. I kad sam vesela u srcu sam tužna. Vrati me u život. Vrati mi snove. Ne želim više ovaj hladan osećaj usamljenosti...Ne, ne želim.
 
usamljena 

Teška su jutra i noći bez tebe, a ni dan nije ništa bolji

Fascikla mojih misli — Autor muckos @ 11:38
     Ne shvataš ti moju bol, čak te ni ne zanima kako je meni.

     Noći duge su moji neprijatelji, ne mogu da zaspim, ne ležem u krevet dok ne umorim oči, jer znam ako pokušam spavati a da nisam izmorena do iznemoglosti, počeću razmišljati,a onde me tek san neće sustići. Moram priznati, i bojim se zaspati, jer čim zatvorim oči ti se pojaviš. Ni u snovima nemam mira. I budim se često, muči me nesanica, i svaki put kad otvorim oči ti si u mislima, jer ne zaobiđeš me ni u jednom snu. Proganjaš me. Neki su lepi, puni nežnosti, neki su puni patnje i suza. Pretprošla noć bila mi je najgora.

    Probudila sam se u 3 ujutru, i nisam više mogla da usnijem san. Bila sam sama kod kuće. Znaš, mama je radila noćnu i tek u 6 je stizala kući. Do 5 sati sedela sam u kreveti i gledala u jednu tačku. Kao da ni nisam bila živa. A u 5, osetila sam oštar bol u grudima. Počela sam plakati, potom sam se gušila u suzama. Onda me više nije bolelo srce, bolela me duša, svaki deo moga tela. Toliko je bolelo da sam vrištala. Nisam mogla da se smirim, u bukvalnom smislu te reči sve me je bolelo. Nisam mogla da istrpim. Ne znam ni kako sam imala glasa da vrištim. U jednom trenutku sam uhvatila sebe kako sam molila Boga da me odnese. Toliko je bolelo.

    Jutra su još teža, budim se depresivna jel naravno viđala sam te u snovima.O , Bože toliko te volim... a čemu? Kad znam da nisis ni zaslužio?  Čemu se još nadam da sve je ipak laž?

     Danju uhvatim sebe kako želim da te zovem. Želim da te čujem. Bez tebe nisam cela. Bez tebe me nema. A čemu sve to? Čemu? Ti se nećeš vratiti.

Počele su duge noći

Fascikla mojih misli — Autor muckos @ 04:13
     Počele su duge noći.
Nema nikog da me pita kako mi je.
Da, loše mi je.
Nekada bih vrištala, nekada plakala, nekada samo gledam u jednu tačku i kao da ne postojim.
Dišem, ali nisam živa.
Da bar mogu zaspati i ne buditi se više.
Da, tako se osećam u ovom trenutku.
Tako.
Jer ni snovi ni stvarnost ne trebaju mi bez tebe.
Kažu vreme leči sve, kažu zaboravlja se.
Ne, ja nisam ta.
Nisi ti još samo jedan u nizu, nisi ti neko koga mogu samo da zaboravim.
Jednostavno, bez tebe ne vidim smisao.
Ne sahvata me niko.
Ne znaju koliko volim.
I kada kažem da bi i život dala za tebe to zaista tako i mislim i osećam.
Ali čemu, čemu to?
Gde je nestalo sve?
Zašto samo ne mogu da zaspem i da se ne budim.
Ne osećam se dobro, ne.
Ili će mi srce pući ili ću poludeti, ali neću dobro zarvšiti.
Ne, ne osećam se dobro, ja sam već umrla, iako mi srce još lupa, mene nema. Nisam tu.
Nestala sam i ni čudo više ne može da me vrati.
Kako ne shvatate, volim ga, volim ga više od sebe, čak i kada me povredi, volim ga.
I kad me vređa i viče i gura od sebe, volim ga.
Ali više nisam živa...
Ne, nisam više živa...
broken heart

broken heart

Ne znam kako ću preživeti ovu noć

Fascikla mojih misli — Autor muckos @ 10:33
     Ostajem sama. Bila sam toliko naivna poput nekog deteta. Dozvolila sam da me prave budalom, a na kraju sam ja ispala loša. Zbog čega? Jer sam se usprotivila lažima i obmani? Ostajem sama. Ne znam kako ću preživeti ovu noć. Srce mi se cepa...boli. Toliko boli da ne mogu da istrpim. Bože...kuda li ovo vodi? Ne znam kako da prekinem bol. Kriva što nisam bila slepa. Kriva...uvek. Ova ljubav neće nikada nestati. Nikada... Toliko boli. Ova noć će biti duga. Ja sama,bez igde ikog. Ne mogu da se nosim sa onim što dolazi. Ne, za to nisam dovoljno jaka. Ceo život mi se upravo srušio. Ne ja ne mogu bez njega...kakav god da je...ja ne mogu.. Ljudi ne shvataju koliko ga volim. Da treba i život bi dala za njega. I dušu bi đavolu prodala... A on, jel me ikada voleo? Ne bez njega ne mogu, kakav god da je... Dan mi više nema smisla... Toliko boli da ne mogu da istrpim. Gde da odem, gde? Moje mesto sigurnosti bilo je u njegovim rukama... toga više nema... Šta sada i kuda? Noć bez njega je bol, a novi dan crna rupa. Sve moje u životu bio je on. Sve najbolje i pored loših stvari. Volim da više voleti ne mogu, a znam i to da voleti ću zauvek. Ali gde je smisao toga? Gde kada njega nema. Nema da mi kaže "volim te, bebo!", nema da mi nežno miluje kosu, da se uvučem pod njegove snažne ruke, da me smiri njegov zagrljaj. Htele su ga druge, eto dobile su ga. A ja sam ostala da budem loša, jer nisam htela to da se desi. Volim ga, svakim svojim delom tela, najmanjom ćelijom. Ali čemu to kad njega nema. Ja nisam ja bez njega...on je ceo moj život. Moja životna ljubav. Ne znam kako ću preživeti ovu noć...
 

Agonija

Fascikla mojih misli — Autor muckos @ 14:49
     Hodam kao po staklu, oko mene sve je lomljivo i svuda je provalija. Kuda li vodi ovaj svet. Poput ranjene ptice neumem više da letim. Nestala mi je sreća. Ne znam kada, ne znam gde. U duši se lomim, a na licu nosim osmeh. Treba mi ljubavi. Ja sam jedno krhko biće poput mehura. Zaboravila sam koliko je lepo koračati po oblacima. Kao prosjak sedim na ćošku poderanih sećanja moleći za mrvu ljubavi. Gde li je? Gde li je moj princ koji će mi je pružiti, bezuslovno i bez povreda. Ne osećam se dobro, ne osećam se veselo, a trudim se da mirišem na sreću i da sreću pružam. Treba mi jedno sigurno mesto. Nekada je to bilo njegovo naručje. Ali nestao je taj princ. Znam ja sam ga oterala...ali nisam više ona stara, a on nikako da mi se vrati. Živim u jednom magičnom svetu, ali sam zalutala u mračne delove moje čarobne prašume. Treba mi nečija ruka da me izbavi odatle. Trebaju mi nečija iskrena osećanja da me vrate na nebeske staze. Da sam ponovo među oblacima spokoja. Nema nikog. Vičem "Upomoć" ali niko se ne odaziva, glas mi već ponestaje. Što sam glasnija, manje me čuju. Kao da nigde nikoga nema. A toliko ne volim samoću. Kuda li vodi ovaj svet od lažnih prijateljstva, neiskrene ljubavi, nehumanosti? Negde, duboko kao da svako gleda svoju sreću, a niko da drugome pruži istu. Jer zar nije to istinska sreća kada je data, a ne uzeta. Nemirne vode su svuda oko nas. I pored osmeha na licu, utapaju nas. Bez obzira koliko smo dobri plivači, svi se mi nagutamo vode... Niko od nas ne poznaje sebe, a kamoli druge. Gde li je moj princ, moja svetlost? Gde, da me izbavi iz ove agonije? Da mi pruža ljubav kao pre. Nekako sam ga izgubila iz vida, a sve što želim je da mu se vratim u njegovo naručje.
 
 

Muckoševa ispovest

Fascikla mojih misli — Autor muckos @ 09:04
   Ne znam više ni kuda ni kako. Nekada mi dođe da oteram sve oko sebe i odem negde gde nikoga nema. Da li će ikada biti drugačije? Ne, imam osećaj da će on uvek činiti ono što ne volim, a ja ću gušiti i sebe i njega u svojim suzama. Gde je onaj čovek od pre četiri meseca što bi umro za mene da je to potrebno, što bi dušu svoju prodao za moju. Gde li je? Jel` to bila samo iluzija sreće što sam mu ponovo u naručju? Ne znam, ali znam da sam se vratila tom čoveku kojem sam bila sve na svetu, a sada ga nema. Nekada mi zaista dođe da se pokupim i odem u manastir. Samo ne znam može li mi Bog pomoći. Može li mi podariti mir. Duša mi je izgubljena, da nađem samo malo hrabrosti otšla bih od svih,otišla bih. Možda bih tada, tamo negde pod Božijim krovom pronašla sreću. Niko ne zna koliko sam potištena, niko... Promena-da li postoji kao reč ili ima i svoju formu? Verovala sam da se može dotaći da se može videti, ali izgleda da se ona može samo čuti. Kada će prestati ova agonija? :(
  

Koliko boli...

Fascikla mojih misli — Autor muckos @ 20:38
 Koliko boli. Živimo u toliko surovom svetu, krivi smo i kada to nismo. Duša mi se cepa, više ne znam ni koji put. Volela bih da me nema. Ne znam šta da mislim, ne daješ mi nagoveštaj. Plašim se da te ne izgubim, i to zbog jedne detinjarije. Ne bih to preživela. Previše te volim. Ne možeš da zamisliš koliko. Ti si vazduh koji udišem. Duša moje duše. I suze me bole koliko sam potištena. Tek preključe smo pričali o tome kako ne volim biti sama u kući, i da ne dozvoliš da sama spavam. I evo čeka me i druga noć u samoći. Zašto? Iskreno ni sama ne znam. Verovatno neću spavati ponovo. Da li zbog toga što ne volim tu samoću ili zbog toga što mi toliko nedostaješ... ne znam. Boli. Izgubljena sam. Vrati me u sreću. Vrati me u tvoje naručje. Šta sam zgrešila Bogu? Prvo budem napadnuta od strane drugih i onda odbijena od strane tebe. Zarobila sam se u lavirintu neznanja, tuge i povređenosti. Kad bih samo mogla zaspati i ne buditi se. Strah me. Bez tebe ne mogu. Bez tebe nema sreće. Ti mi stavljaš osmeh na lice...ti si moja duševna hrana. Bez tebe se osećam toliko prazno. Kao i sada. Sve što bi mi sada trebalo je jedan tvoj topli zagrljaj. Nema sigurnijeg mesta na ovoj planeti od tvojih snažnih ruku. Tako iznenada nestade spokoj i to zbog nečije nezrelosti. U stvari zapravo ni ne znam zbog čega. Pogrešila sam, povisila sam glas na tebe... Nisam trebala, nisam htela. Jednostavno bila sam povređena. Boli me i sada. I boli me što ti je tvoje dragoceno veče tako propalo. A od svega više boli ova samoća. Kuckam, možda bez stilskih figura i bogatih opisa, ali kuckam, da izbacim iz sebe, jer nemam s kim da pričam. Možda i zbog toga da izmorim okice, da uspem zaspati. Žao mi je ako sam te i sa čim povredila prethodno veče, nije mi bila namera, u očima mi je bio samo onaj napad na mene poput lešinara. Izgubila sam se u trenutku i izgubljena sam i ostala. A sada sam izgubljena bez tebe. Dođi, trebaš mi. Svaki tren očekujem zvuk tvojih koraka, ali znam neću ih dočekati. Današnji dan mi se čini kao da je proteklo vec pet dana, a gde je još zora. Ustajem rano, ako uopšte budem ustajala ili to bude ustajanje iz ove stolice samo, treba i stići na železničku. Ne znam kako ću progurati sutrašnji dan na poslu. Još po onom suncu i vrućini. Sve što se nadam da će mi doći bar jedna porukica. Dovoljno je da u njoj piše kratko i jasno "Laku noć!". Znaš da je meni dovoljno to malo. Samo jedan minijaturan znak pažnje. Volim te, ljubavi, više od svega. Volim te i drži me za ruku još mnogo mnogo vremena. Volim te...i voli me. Mi imamo ono nešto.
 

:(

Fascikla mojih misli — Autor muckos @ 20:26


Onaj osecaj kada bi najradije zaspao i ne budio se...

 


Samo hrabro!!!

Fascikla mojih misli — Autor muckos @ 17:55
 
    Ovih dana sam poput ludog vremena što nas je snašlo... Čas mi sija sunce, čas mi pada kiša. U jednom trenutku odustajem od svega, krhka sam poput stakla, u drugom trenutku sam jača od stene... Prođe bura, teška poplava, ne umem da sastavim kraj sa krajem... a onda u trenutku osećam da sam poput lava, krupna i snažna, grabim za svoje prilike koje su mi date... Na dohvat ruke sam od ispunjenja svojih nekih životnih ciljeva, samo trebam dati svoj maksimum. Onda se psihički izmorim i imam osećaj da ja to ne mogu, da ja nisam za to što mi se pruža... Pa krenem sa pozitivnim stavom, gledam sve ono dobro, i šta sve mogu ostvariti samo da se potrudim, pa se slomim u trenutku i setim se koliko je naporno, koliko to iscrpi čoveka, i izvuče svu njegovu energiju. Ali opet, šta je u životu lako... ništa. Trebam iskoristiti što mi je dato, jer kasnije se mogu pitati šta bi bilo kad bi bilo, neću da odustanem, dogurala sam dovde, ićiću da kraja, videću da li ja to mogu. Žena ratnik nikad se ne predaje. Jedinstvena prilika mi se pružila, neću je tako lako odbaciti. Briga me za krize koje mi se svaki dan javljaju, preguraću ih, dok god imam podršku dobro je. Istrajaću radi svoje budućnosti... otvorili su mi se novi horizonti, hrabro idem ka njima. Ne, neću da odustanem. I pored kriza ću da istrajem. S osmehom u nove pohode... Dok god je kraj mene neko ko me drži za ruku i bodri me...
 

Muckoševe isprepletene misli

Fascikla mojih misli — Autor muckos @ 16:40
 
   
  "Odustani od onih koji te ne prepoznaju,nikada te neće ni prepoznati... koliko god se trudila da budeš prepoznatljiva niko neće primetiti tvoju dobrotu,veselost,šarm i inteligenciju, jer mu se ne da. Jer misli da je Bogom dan. Jednom će se pojaviti neko ko će te odmah prepoznati,jednim pogledom u oči, i znaće koliko si posebno biće. Znaće sve tvoje kvalitete i vrednosti neće biti potrebe za ikakvim objašnjenjem,da crtaš putokaze,da vodiš besmisleni život, da se patiš,a da ti niko ne prizna.... ZATO VERUJ....ima ih koji umeju,koji nas traže,koji nas nađu I POSTOJE ONI KOJI IMAJU SUNCE U OČIMA, VERUJ DA POSTOJE ONI KOJI ŽELE DA VOLE I BUDU VOLJENI... POSTOJE!"
 
     Svašta mi je i ništa mi je...
     Bojim se kako će stvari teći. Ne oni životni putevi nego njihovi trotoari...onaj ljubavni deo toga puta. Ne znam, kao da čekam neki pogrešan korak zbog kojeg ću podivljati, pobeći i sakriti sebe od same te reči >ljubav< a kamoli od tog neopisivog osećaja. Strah me je, jer sam mnogo puta bila povređena. Da, strah me je. Bojim se da znam kuda sve ovo vodi. Desiće se dela koja ne mogu da podnesem. Ne samo da ne mogu nego ni ne želim, niti hoću da ih podnesem jer je potpuno nemoralno, nefer i bez ikakvog poštovanja. Još uvek sam u nedoumici. Plašim se laži i nepoštovanja. Ne želim da čujem za nju i njega, ne mogu da ih zamislim kako razgovaraju niti kako se zezaju zajedno, gledaju filmove i ostalo. Izbeći je ne mogu, jer je tu negde u društvu, ali sretati je možemo kada su izuzetne prilike. A odlazak kod nje kao da se ništa nije desilo to ne mogu da podnesem. Imala je obraza pojaviti se u njegovoj kući, verovatno joj je bilo jako prijatno i veselo kada je on prethodni put navratio kod nje, (onda kada je tim postupkom mene sasekao kao mačem) i sigurno je mislila da ja neću biti tamo kada je došla, pošto nisam ni onaj put otišla u njenu kuću. Nije imala ni malo stida...ni malo srama. Plašim se da će se desiti još jedan pogrešni korak i da ću ja sve baciti u vodu. Svremena na vreme pomislim da preterujem... ali opet, i da preterujem, briga me, ja to ne mogu...bila sam povređena i ako sam oprostila i ostavila to iza sebe to ne znači da ću popustiti i da ću se ponašati kao da se ništa nije desilo niti mogu njega da vidim sa njom kao da su drugovi. Ne, ne mogu. Neko bi rekao, šta je jedan poljubac, ali taj događaj je po moje emocionalno stanje bio jako velik udarac, bilo je tu još mnogo toga... sve se skupilo i udarilo me poput groma. Onaj slom nakon raskida... i mučenje sopstvenim mislima... ne želim ni da se prisećam. Obožavam plišane igračke kao neko dete...nikada joj neću opsostiti što sam zamrzela nici medvediće. I posle svega što je bilo, on meni želi da nametne da je prihvatim kao nazovimo drugaricu, jer se on nikada nije posvađao sa njom. Boli mene ona stvar što se on sa njom nije posvađao, ja znam da ove ožiljke niko neće zalečiti, ali pokušaju li ih opet otvoriti, nestajem, i nestajem zauvek. Nemam snage za to. Ne mogu da trpim to.  Svaki put kad me sretne na ulici počne sa postavljanjem nekih tužnih stvari na njen fb-profil i kako joj je dosta i ostalo. Neka mi niko ne priča kako nije zaljubljena u ljubav mog života. Mislim briga, me jer znam da on voli mene, ali ne mogu da podnesem da se ponaša kao da to nije istina, i da on ne bude hladan prema njoj. Ne da bude grub, odbojan ili neljubazan, nego jednostavno da bude nezainteresovan. Ali šta ja uopšte i pričam. I sada pišem sve ovo jer već nedeljama držim u sebi, moram negde da izbacim, kad sam pokušala da razgovaram sa njim nikada nije dobro ispalo, nikada nije shvatao suštinu moje priče i nije video koliku bol skrivam duboko iza toga. Neko li pipne ove moje ožiljke koje sam teškom mukom zašila, nestaću zaista, jer ne mogu više da trpim bol. Želim da budem srećna i nasmejana, da se radujem životu, da ostvarujem svoje ciljeve. I ne usreći li me on, usrećiću sama sebe. Dosta mi je što se mučim mislima, i što živim u strahu kada će je pustiti u svoj život bez imalo srama, kada će dozvoliti sebi da me opet cepa na param parčad. Moram da pišem, moram, jer tako izbacujem iz sebe sve što me muči, pukla sam već. Evo i sada u meni strah da će se videti sa njom. Postoji velika mogućnost za to, doduše ne namerno, ali opet, kada vidim sliku njega i nje, dođe mi da ih našamaram oboje. I najviše me jede to što svaki put kada imam osećaj da će se desiti nešto to se i desi... Imam jako dobru intuiciju i nekada mi je već dosta toga... zašto ne mogu da budem kao bilo ko drugi i da ne čitam ljude kao knjigu, i da zbog tih pročitanih stranica ne izjedam sebe iznutra. Bojim se jako. Pisanje mi pomaže, kada pišem iako gluposti osećam se kao da bacam veliki teret sa svojih slabašnih leđa. Možda on ne razume šta mu govorim, možda je za njega sve ovo apsurdno i ne želi da je se odrekne, ali ovom prilikom ja izbacujem svoje muke iz sebe...hoću da ih uklonim bar na neko vreme, moj mali svet će uvek biti tu da mi pomogne i da me sasluša, kad već drugi ne umeju da me slušaju. Mnogo me boli sve, iako je sada već dosta vremena prošlo. Puno toga sam nakupila u sebe, iz mnogo razloga (da bih izbegla svađu, da ne bih odustala od ove veze, da ne bi bila napadnuta zbog svojih reči i još mnogo drugih razloga). Sve se to nataložilo u meni, i sada izbacujem sve iz sebe, jer osećam da strah u meni raste. Ne želim da me nadjača. Želim samo da budem srećna...tragam za njom, ali ona kao da ne želi da bude pronađena. Ne želim da zvučim kao pesimista ili kao neka napaćena duša, ali svako od nas ima nešto što ga boli, nešto što ga tišti. Daću sve od sebe da budem nasmejana, da mi suza ne kane iz oka...pogotovo ne zbog nje, ili njega. Osmeh je moje oružje...i posle ovih reči na ovom mom glupom članku konačno mogu da ga nabacim na sebe iako će nekada možda biti lažan, ali biće na mojim usnama...kakav takav ali trudiću se da uvek bude prisutan. Neverovatan je ovaj osećaj lakoće nakon kuckanja svojih misli, ali drugog nemam, ostavim li ih zarobljene u svojoj glavi, samo ću pasti u depresiju...
 
 
 

Nedoumica

Fascikla mojih misli — Autor muckos @ 14:30
    
     Ostati ili otići!? Nedoumica je jedan od najstrašnijih mučitelja. Bičuje te iznutra, rane ne vidiš, osetiš samo teško mučenje i ne znaš kako pobeći od toga. Odvuče te iz realnosti u svet dubokih misli, i što više razmišljaš to manje znaš šta ti je činiti. Misli te zbune i džabe se trudiš da ih se rešiš to je prosto nemoguće. Trenutak kada imaš osećaj da je tvoj životni voz iskočio  sa šina, a ne znaš kako da ga vratiš ili da ga prebaciš na druge šine. Prethodne šine su bile dosta nezgodne, zarđale su i čini se kao da nema nade da se poprave, a opet preći na neke nove suviše je bolno. A kako onda vratiti voz? Da li uopšte i vredi ići po starim zarđalim šinama kada opet može pasti sa njih? Otići ili ostati? Bilo bi milion razloga i za jedno i za drugo, kako se onda odlučiti? Zaista je teško. Možda nije trebalo ni počinjati taj put, ali kako se moglo znati da će on biti nemoguć za prohod. Da li ostati i nadati se da će se jednog tamo ko zna kog dana vratiti sve na mesto ili otići i kajati se što smo otišli? Pitanje je teško, a što se više razmišlja to je odgovor maglovitiji. Nisam jaka za ovo što je preda mnom, mogu da odglumim, u nekoj meri, ali opet to ne valja, jer u nekim trenucima puknem i širi se bes svuda oko mene. Pobeći ne mogu, za to sam još slabija. Nekada mislim da je sve apsurdno, da ništa nema smisla, da je sve uzalud, a nekada imam osećaj da se vredi boriti i prelaziti bosonog preko žara koji je bačen preda me. Ko će ga znati. Jedino u šta sam sada sigurna jeste da mi je u glavi totalni haos. I ne umem ga srediti. Nedoumica je strašna stvar...
 

Izgubljena u mislima

Fascikla mojih misli — Autor muckos @ 16:30
   Umorna sam od svega. Dosadilo mi je da na mene svaljuju krivicu, dosadilo mi je da sam kriva za tuđe postupke. Izgleda je puno što očekujem malo razumevanja i poštovanja. Možda stvarno treba da se lečim. Ali nije meni um bolestan, mene srce boli. Ne zbog povreda, na to sam već oguglala nego zbog zbunjenosti koja je sada u njemu. Najradije bih otišla. Daleko odavde. I nikada da se ne vratim, nikada, ni zbog koga. Kažu mi da sam ista, a ne shvataju moju bol. A ja? Ja stojim pred ogledalom i vidim stranca. Ne prepoznajem se. Imam li ja granicu tolerancije, ili oko mene već svako može da radi šta poželi, da mi igraju po nervima. Nemam hrabrosti da odem. Nisam ja ta žena. A možda bi mi to bilo bolje. Možda stvarno treba da se lečim, možda sam stvarno bolesna, jer biram bol, patnju, nerazumevanje, nemoralnost prema meni. Dosadilo mi je da moje srce iskače da bi tuđe bilo na mestu.  Ali to niko ne vidi. Ostajem u senci, neprimećena. Da sam pre mesec dana znala da će se stvari odvijati na ovaj način, da mi je neko samo rekao, verovatno ne bih bila ovde gde jesam. Ali mene su pitali nešto drugo, mene su pitali za nešto na šta sam spremna i što mogu, a sada mi daju da jedem kaktus i još očekuju da to uradim slasno, da ga spustim niz grlo kao jabuku. I šta mi ostaje? Da pišem i da razmišljam. Naravno da ću se odlučiti za kaktus, to sam ja, uživam u gorkim udarcima života. Samo ne znam koliko će bodlji biti dovoljno da iskrvarim na smrt. Opet ću ja da dajem svoj sjaj u očima za sjaj nečijih drugih očiju, ali niko to ne vidi. Zašto? Jer mi ljudi smo takvi da ako dobijemo ono što očekujemo, to nekako prođe pored nas poput duha, a kad nam daju neočekivano, reagujemo burno. Sebični smo. Bitno je samo da nama bude dobro. A ja? Ja sam takva da ću biti poput oluje kad mi nešto nije po volji, ali na kraju grom iz te iste udariće u mene, ne u drugog. Živim tako što dajem, ali niko to ne vidi. Jer to se od mene i očekuje. Ni manje ni više, potpuno razumevanje i tolerancija prema nerealnom. Izgubila sam se negde na ovom putu. Lutam ulicama kojima ne želim da koračam, ali su mi nametnute. Da nametnute su mi, jer pitali su me, želim li ići njima, da li sam spremna zaboraviti prethodne staze, ali zaboravili su mi reći da će u ovim ulicama već na samom početku stojati šiblje i živi pesak koji će me vući u nove, ali ipak dobro poznate odaje okrečene u crno. I sad se ovde istresam, jer nemam gde drugde. Ovde ostavljam svoju muku. Zbunjenost me opkolila, više ne znam šta želim. Nemam ni san, ni cilj, niti ikakvu želju. Sve se nekako izgubilo. Treba da odustanem od svih svojih principa. Da dam sebe kao žrtveno jagnje. Da stavim se pod sekiru. Ali niko to ne vidi, vide samo moje koprcanje pred obred. Ono što očekuju i što i učinim, kao da činim pred njihovim zatvorenim očima. Jer niko ne vidi veličinu toga, već vide samo moje nećkanje na početku i ishod koji njima odgovara na kraju. Otrgnite mi srce onda, lakše ću podneti. Ne može se u ovaj svet sa osećanjima. Ne, ti ljudi su slabi. A ja sam među njima najslabija. Eto priznajem. Slaba sam, jer mi srce vapi za ljubavlju i razumevanjem. Treba da promenim svoju slabost? Da budem jaka? Nije problem, ali onda ljubav trebam strpati u neki džep, gde me neće sputavati u mojoj jačini. Da, bolesna sam. Bolujem od emocija. Ima li neko lek protiv toga? Neki serum koji će zaustaviti srce, ali da ono ipak nastavi da pokreće krv mojim telom i da konačno zakoračim u svet jakih. Zna li neko nekog dobrog psihijatra? Sad već zaista mislim da treba da ga posetim, možda on može da mi pomogne. Da odem i da se lečim. Da se izlečim i nikome više da ne stvaram probleme svojom slabošću. Nisu bitna osećanja, pogotovo ne moja. Recite mi kako da ih iskorenim, kako da postanem ta jaka osoba i da sa osmehom koračam pa čak i ulicama kojima ne želim da hodam.
 
 

Powered by blog.rs