Agonija
Hodam kao po staklu, oko mene sve je lomljivo i svuda je provalija. Kuda li vodi ovaj svet. Poput ranjene ptice neumem više da letim. Nestala mi je sreća. Ne znam kada, ne znam gde. U duši se lomim, a na licu nosim osmeh. Treba mi ljubavi. Ja sam jedno krhko biće poput mehura. Zaboravila sam koliko je lepo koračati po oblacima. Kao prosjak sedim na ćošku poderanih sećanja moleći za mrvu ljubavi. Gde li je? Gde li je moj princ koji će mi je pružiti, bezuslovno i bez povreda. Ne osećam se dobro, ne osećam se veselo, a trudim se da mirišem na sreću i da sreću pružam. Treba mi jedno sigurno mesto. Nekada je to bilo njegovo naručje. Ali nestao je taj princ. Znam ja sam ga oterala...ali nisam više ona stara, a on nikako da mi se vrati. Živim u jednom magičnom svetu, ali sam zalutala u mračne delove moje čarobne prašume. Treba mi nečija ruka da me izbavi odatle. Trebaju mi nečija iskrena osećanja da me vrate na nebeske staze. Da sam ponovo među oblacima spokoja. Nema nikog. Vičem "Upomoć" ali niko se ne odaziva, glas mi već ponestaje. Što sam glasnija, manje me čuju. Kao da nigde nikoga nema. A toliko ne volim samoću. Kuda li vodi ovaj svet od lažnih prijateljstva, neiskrene ljubavi, nehumanosti? Negde, duboko kao da svako gleda svoju sreću, a niko da drugome pruži istu. Jer zar nije to istinska sreća kada je data, a ne uzeta. Nemirne vode su svuda oko nas. I pored osmeha na licu, utapaju nas. Bez obzira koliko smo dobri plivači, svi se mi nagutamo vode... Niko od nas ne poznaje sebe, a kamoli druge. Gde li je moj princ, moja svetlost? Gde, da me izbavi iz ove agonije? Da mi pruža ljubav kao pre. Nekako sam ga izgubila iz vida, a sve što želim je da mu se vratim u njegovo naručje.
Dodaj komentar |
0 Trekbekovi