Koliko boli...
Koliko boli. Živimo u toliko surovom svetu, krivi smo i kada to nismo. Duša mi se cepa, više ne znam ni koji put. Volela bih da me nema. Ne znam šta da mislim, ne daješ mi nagoveštaj. Plašim se da te ne izgubim, i to zbog jedne detinjarije. Ne bih to preživela. Previše te volim. Ne možeš da zamisliš koliko. Ti si vazduh koji udišem. Duša moje duše. I suze me bole koliko sam potištena. Tek preključe smo pričali o tome kako ne volim biti sama u kući, i da ne dozvoliš da sama spavam. I evo čeka me i druga noć u samoći. Zašto? Iskreno ni sama ne znam. Verovatno neću spavati ponovo. Da li zbog toga što ne volim tu samoću ili zbog toga što mi toliko nedostaješ... ne znam. Boli. Izgubljena sam. Vrati me u sreću. Vrati me u tvoje naručje. Šta sam zgrešila Bogu? Prvo budem napadnuta od strane drugih i onda odbijena od strane tebe. Zarobila sam se u lavirintu neznanja, tuge i povređenosti. Kad bih samo mogla zaspati i ne buditi se. Strah me. Bez tebe ne mogu. Bez tebe nema sreće. Ti mi stavljaš osmeh na lice...ti si moja duševna hrana. Bez tebe se osećam toliko prazno. Kao i sada. Sve što bi mi sada trebalo je jedan tvoj topli zagrljaj. Nema sigurnijeg mesta na ovoj planeti od tvojih snažnih ruku. Tako iznenada nestade spokoj i to zbog nečije nezrelosti. U stvari zapravo ni ne znam zbog čega. Pogrešila sam, povisila sam glas na tebe... Nisam trebala, nisam htela. Jednostavno bila sam povređena. Boli me i sada. I boli me što ti je tvoje dragoceno veče tako propalo. A od svega više boli ova samoća. Kuckam, možda bez stilskih figura i bogatih opisa, ali kuckam, da izbacim iz sebe, jer nemam s kim da pričam. Možda i zbog toga da izmorim okice, da uspem zaspati. Žao mi je ako sam te i sa čim povredila prethodno veče, nije mi bila namera, u očima mi je bio samo onaj napad na mene poput lešinara. Izgubila sam se u trenutku i izgubljena sam i ostala. A sada sam izgubljena bez tebe. Dođi, trebaš mi. Svaki tren očekujem zvuk tvojih koraka, ali znam neću ih dočekati. Današnji dan mi se čini kao da je proteklo vec pet dana, a gde je još zora. Ustajem rano, ako uopšte budem ustajala ili to bude ustajanje iz ove stolice samo, treba i stići na železničku. Ne znam kako ću progurati sutrašnji dan na poslu. Još po onom suncu i vrućini. Sve što se nadam da će mi doći bar jedna porukica. Dovoljno je da u njoj piše kratko i jasno "Laku noć!". Znaš da je meni dovoljno to malo. Samo jedan minijaturan znak pažnje. Volim te, ljubavi, više od svega. Volim te i drži me za ruku još mnogo mnogo vremena. Volim te...i voli me. Mi imamo ono nešto.
2 Komentari |
0 Trekbekovi
Nadam se da će shvatiti....
Autor sanjarenja56 — 11 Sep 2011, 21:52
nadam se i ja, sanjarenja... :(
Autor muckos — 11 Sep 2011, 22:08