Usamljena
Noćas se osećam nikako drugačije no usamljeno. Mnogo toga sam uradila danas. Ali evo došao je trenutak kada sam ostala sama sa svojim mislima. Vrpolje mi se po glavi. Srce mi vapi za zagrljajima. Umorna od svega. U grudima jak bol. Pokušavam da skrenem misli sa tebe. Pokušavam da odem na neku drugu destinaciju, ali srce vuče samo k tebi. Tebi i tvojim nežnim dodirima. Ruke te traže, usne te žele. Noge bi potrčale do tebe. Tolika samoća stegla mi omču oko vrata. Osećam da ne mogu više. Osećam da bi svakog časa odlepršala da mi čuješ korake i vidiš oči pune ljubavi, oči koje su dugo već tugovale i samo žele da me prigrliš snažno i šapneš na uvce: "Volim te". Bila sam nasmejana ceo dan. I nisam ni mnogo mislila o tebi. Ali evo došao je trenutka kada toliko fališ, kada sam usamljena. Šta god radila, s kime god bila, praznina je u duši. Ta praznina proganja me već danima. Ne mogu je ni oterati ni popuniti. Poprimila je tvoj oblik, i jedino se ti uklapaš u taj kalup. O, Bože, oteraj već ovu bol. Ne želim ovaj osećaj kraj sebe. Hoću ljubav, hoću nežnost i sigurnost. Hoću konačno da se osećam spokojno. Da sklopim oči i da se probudim odmorna. Vrati mi sreću, vrati mi osmeh. I kad sam vesela u srcu sam tužna. Vrati me u život. Vrati mi snove. Ne želim više ovaj hladan osećaj usamljenosti...Ne, ne želim.
16 Komentari |
0 Trekbekovi
