Daj mi snage
Sutra. Jedan novi, verovatno sunčan dan.
Imam jednu odluku u duši. Ona želi mir, život u iskrenosti i sreću. Dosta joj je laži, lažnih obećanja...dosta joj je uzaludnog nadanja. Duša mi želi potpuni spokoj. Znam koja je cena tome, treba da je sprovedem kroz jedan bolan period, kroz jednu mučnu odluku. Ali je ona svesna da će joj sve to jednoga dana doneti radost. Ne i zaborav, ali radost sigurno.
S druge strane srce još čezne, ne pušta, čvrsto se drži sad već ne za tračak nade nego za mrvice nade koje su mu bačene. I iako te mrvice pojedu vrapčići, ono još uvek traga za tamo nekom minulom srećom, a sreća nikako da stigne.
U meni se bore srce i duša. Razum gde je, ne znam...on zna sve činjenice, ali ne zanimaju ga osećanja, da se on pita, bila bih jedna hladna osoba, bez i jedne emocije. Srce ne pušta ovu gorku ljubav, a duša vapi za svojim mirom. Dosta je svega. Dosta je ove igre i očaja. Dosta je obmane i dvoličnosti...
Sutra. Jedna teška reč i još teži dan. Bože samo daj mi snage, da izgovorim što imam da izgovorim...ne daj da posustanem. Dozvoli duši da pobedi ovu bitku...Ne želim da mi srce odnese sve. Ne želim opet u te lažne doline pune nabujale reke gorčine, nevere i sumraka. Hoću čistu i neiskvarenu sreću. Zar mnogo tražim?
U meni bore se dva glasa. Na jednom ramenu mi malo slatko anđelče, na drugom podmukli đavo. I iz trena u tren ne znam ko pobeđuje i igri beskrajnog šaputanja na uvce koja me dovodi do ludila. Držim se za glavu, već počinje da boli. Danas sam uhvatila sebe kako lijem suze od tuge bez i jedne grimase, glasa ili treptaja. Nije trajlo dugo, samo je skliznula koja suza, ali sve što želim je da se taj tren ne ponovi...
Želim istinsku sreću, ne tražim valjda mnogo. I koji deo mene će pobediti u sutrašnjem danu, samo Bog zna. Jer ja više ne znam...
21 Komentari |
0 Trekbekovi