Moj mali svet

Pismo

Fascikla ljubavi — Autor muckos @ 17:27

     Draga moja nesrećna ljubavi,
Pišem ti sada iako znam da ti možda nikada nećeš pročitati ove redove. Toliko toga imam da ti kažem. Boli me sve, boli, a nekada osećam i bes. Najgore od svega mi je što ja ispadam kriva. Znaš ti dobro šta si činio. Znaš. Samo nećeš da priznaš nikome, pa ni sebi. Našla sam se u vrtlogu laži. Znam da nisam savršena, ali nisi ni ti. Menjala bih mane da si i ti menjao svoje. Ali nekako je moja greška vukla za sobom tvoju, ili obrnuto, ne znam, jer ne znam kada je počelo. Možda ako priznaš sebi svoju krivicu, možda shvatiš da smo mogli imati budućnost. Nije naša veza bila obična, znaš i sam. Znaš i sam koliko smo se voleli i koliko se volimo. Ne krivim te, krivi smo oboje. Ali ja svoju krivicu priznajem. Znam, radila sam stvari koje nisam trebala, ali si me ti svojim pogrešnim postupcima naveo na njih. Sebe bar nemoj lagati, znaš gde si kriv. Možda sam neko koga ne želiš više u svom životu, ali moja ljubav neće nestati tako lako, čak i ako si me povredio. Ne znam zašto te toliko volim. Ali i sam znaš kako kažu, kad iskreno voliš nemaš odgovor na to pitanje. Želim ti da budeš srećan. Gde ću ja biti i kako će mi biti nije važno. Želim ti od srca da budeš srećan. Iako strepim od toga da sreću želiš bez mene. Bila sam spremna da se menjam, ti nisi. I iako znam da te više neću imati, ti si bio taj, ti si bio moja duša. I znaš voleću te uvek, znaš i sam da se prava ljubav nikada ne prežali. Seti se samo svoje sestre i Andreasa. E, moja ljubav je isto tako večna. I boli što više neću videti te oči boje kestena. Boli što više nisam tvoja sreća. Boli bez obzira na sve.
    Neka ti je sa srećom!
    Muckoš
letter 

Idi sada...

Muzička fascikla — Autor muckos @ 17:25

Parče plavog neba

Moje priče — Autor muckos @ 13:40
     U dalekom izgubljenom svetu, na mestu gde niko nije koračao, živela je ona. Usamnljena devojka, krupnih uplakanih očiju. Dok je koračala okolnom šumom tajnovitog mraka vukla je svoje krhke nožice ostavljajući duboke i duge brazde u vlažnoj zemlji od sinoćne kiše. Nije imala snage da napravi jedan pravi i siguran korak. Šuškalo je jesnje lišće pod njenim stopalima, ali nikoga nije bilo da čuje tu pesmu punu tuge. Nikoga nije bilo da korača sa njom. Niko i ništa nije joj ostalo. Živela je tako u jednoj oronuloj kućici na visokom starom orahu...Pod njim je stajala jedna malena majušna kolibica sakrpljena od debelih grana divlje trešnje koja je krasila njeno dvorište. Tamo je bio njen jedini prijatelj, njeno veselo i razigrano kuče, Azrael. Mnogo ga je volela, on joj je bio jedina uteha. Iako nije znao da govori oni su se razumeli veoma dobro. Kada joj je zatrebao zagrljaj uvek je to osetio i svojom mekom njuškom gurkao bi joj ruku dok ga nije obgrlila. Bila je tužna. Danima je gledala kroz prozorče u vedro plavo nebo. Plakala je, molila je, da joj neko dođe, neko ko je pod tim istim nebom i korača ovom planetom negde daleko. Da joj dođe, da ne bude više usamljena. Prolazili su dani. Niko nije dolazio. Želela je ljubav. Gde li je? "O nebo moje maleno, zar toliko mnogo tražim?". Proticali su dani, jedan za drugim. I Azrael je tugovao, nije više umeo da je nasmeje. Sve što je hteo je da njegovu prijateljicu opet vidi srećnu. Devojka, krupnih očiju danima je sedela pod prozorom i gledala u komad plavog neba. Nije više ni jela, ni pila. Nije mogla ni da usnije san. Samo je sedela i gledala, čas u plavetnilo, čas u zvezde. Čekala je, ali niko nije dolazio. Čekala je nekog svog "Godoa"... I danas sedi i gleda u parče plavog neba, posle mnogo, mnogo vremena. A Azrael je tugovao, bacio je svoje plave okice u vis: "Nebo plavo, zar će zauvek da čeka?"
blue sky
 

Počele su duge noći

Fascikla mojih misli — Autor muckos @ 04:13
     Počele su duge noći.
Nema nikog da me pita kako mi je.
Da, loše mi je.
Nekada bih vrištala, nekada plakala, nekada samo gledam u jednu tačku i kao da ne postojim.
Dišem, ali nisam živa.
Da bar mogu zaspati i ne buditi se više.
Da, tako se osećam u ovom trenutku.
Tako.
Jer ni snovi ni stvarnost ne trebaju mi bez tebe.
Kažu vreme leči sve, kažu zaboravlja se.
Ne, ja nisam ta.
Nisi ti još samo jedan u nizu, nisi ti neko koga mogu samo da zaboravim.
Jednostavno, bez tebe ne vidim smisao.
Ne sahvata me niko.
Ne znaju koliko volim.
I kada kažem da bi i život dala za tebe to zaista tako i mislim i osećam.
Ali čemu, čemu to?
Gde je nestalo sve?
Zašto samo ne mogu da zaspem i da se ne budim.
Ne osećam se dobro, ne.
Ili će mi srce pući ili ću poludeti, ali neću dobro zarvšiti.
Ne, ne osećam se dobro, ja sam već umrla, iako mi srce još lupa, mene nema. Nisam tu.
Nestala sam i ni čudo više ne može da me vrati.
Kako ne shvatate, volim ga, volim ga više od sebe, čak i kada me povredi, volim ga.
I kad me vređa i viče i gura od sebe, volim ga.
Ali više nisam živa...
Ne, nisam više živa...
broken heart

broken heart

Powered by blog.rs