Moj mali svet

Pod jesenjim velom

Moje pesme — Autor muckos @ 19:20

 

U žaru šarenila
pod krilima vetra
razlio se miris
jesenjih kiša.

I po suvom lišću
vetar svira
jesenju pesmu
što u srce dira.

Razlile se boje.
Razlile se pesme.
Miriše na spokoj.
Miriše na kesten. 

Srce tiho igra,
po taktu veselom.
Oči se raduju
pod jesenjim velom.

autumn

 


Strah i trepet

Strah u ulici Blogograda — Autor muckos @ 16:00
     Jedno sasvim obično veče. Sama sam u kući. U susednoj sobi gori vatra u pećki. Napolju je hladnjikavo. Zvižduće vetar. Ja sam se opružila na krevetu, čitala sam neku knjigu, ali misli su mi bile odlutale, pa sam knjigu stavila sa strane. Gledala sam u plafon, u jednu tačku i osluškivala zvukove. 
     Čulo se pucketnje vatre, mrak svuda okolo. Vetar je toliko duvao da je svremena na vreme zaškripela stara ograda koja razdvaja prednje i srednje dvorište. Onda se mogao čuti zastrašujuć zvuk lanca. Kao da neki zli duh vuče okove i lance za sobom. To je zapravo bio moj pas, šećkao se i lanac mu se trljao  o beton. Pomislih "Bože beliočnjače, kakvu si strahotu uterao u mene."
     Morala sam do kupatila. Naspram vrata od kupatila u hodniku imam ogledalo...Izbegavam da pogledam u njega, sama sam u kući, i mrkli mrak je, ko zna šta će moja luda mašta ugledati tamo. Onda u kupatilu, nagnuta nad slavinom perem ruke. Opet izbegavam da pogledam u ogledalo iznad pa glavu ni ne dižem, mada sam naravno upalila svetlo kad sam ušla, ali opet, bolje da ne gledam. Izlazim napolje, vrećam se u krevet.
     Na tavanu nešto grebe, gricka, trčkara. Nisam obraćala pažnju, pomislih to sigurno onaj stvor od miša još nije otegao papke...Lupaju roletne,lupaju i vrata. Zar toliko duva vetar? Sad me već hvata strah pomalo, ali mrsko mi je upaliti svetlo. Čujem neko škripanje, i neku melodiju...srce lupa ubrzano.Pokrivam se ćebetom, i skupljam se u klupko poput mačke. Učinilo mi se kao da je nešto prošlo drugom prostorijom. Ali smirujem sebe, pa to se samo moja mašta poigrava sa mnom, gledala sam previše horora i sad nemam mira.
     U daljini napolju, kao da čujem nekog gavrana kako gače. Osećam neki hladan vazduh kako dopire do mene, ali ni jedan prozor nije otvoren, niti su vrata otvorena. Hladnoća kao da dolazi ispod kreveta. Srce mi već u grlu, hoće da iskoči, i dok razmišljam o grozotama, drvo u pećki se pomerilo i lupilo o staklena vratanca. Tu mi skoči adrenalin, srce lupa sve brže.
     Počinjem da čujem neke glasove. Umišljam li? Ne znam. Kao mala bojala sam se prostora ispod kreveta, i nikada noću nisam smela spustiti nožice ili pak rukice dole. Da ne dođe neki bubuš po mene, kako je baba uvek govorila. Glasovi nestaju. Počinje neko grebanje. Grebanje pod krevetom. "Bože, šta li je to?" Prebledela sam, zaledila se. Grebanje je sve jače i jače... Počinju glasovi opet. Kao da čujem: "Dođi.Dođi."
    Pomislih "Dosta je", ustaću, upaliću svetla svugde i izbaciću ove glupe iluzije iz glave. Skupljam hrabrosti i dok žustro hoću da odem do prekidača, spuštam svoju desnu nogu, i kada sam spustila i levu, u trenutku kada sam ustala, pod nogama sam osetila led ledeni vazduh, i oko mojih krhkih zglobova nešto se provlačilo. Bacih pogled, i sve što vidim su dve odvratne ruke dugačkih prstiju pune nekih čvorova. Žuti zapušteni nokti. Nisam uspela da ispustim ni krik, zanemela sam i dok sam shvatila da je kasno za beg, pojela me tama.



A sve ovo pišem nakon što sam se probudila i shvatila da sve to sam samo sanjala :)
BloodyMuckos!

Powered by blog.rs