Moj mali svet

12 želja-zadatak

Blogozadaci — Autor muckos @ 17:20

Ne znam koliko vas će se odazvati,
ali Sanjarenja56 mi je
 sa svojim postom 366 želja
dala jedno ideju.
Ciljevi i želje koje ih imate u 2012.
Nešto što će te zacrtati sebi ili poželeti drugima
Pa ko hoće nek izvoli :)
Evo mog prvog blogozadatka,
bio uspešan ili ne...
ipak će biti jedan lep post 
:)

1. Želim da mi mama konačno bude srećna
i zadovoljna. Da nađe posao, prestane da se nervira
i da uživa u svom životu.
2. Želim da meni isto pokuca sreća na vrata,
bila je ovo preduga godina
 i kada sve saberem i oduzmem nimalo lepa.
3. Želim da se preselim iz ovog ukletog sela,
makar to bilo samo 25km odavde.
4. Želim da upoznam moje drage blogere,
koji su uvek bili uz mene
5. Želim nekome da budem razlog za osmeh,
da budem nečija sreća.
6. Želim da stvorim sredstva za nastavak mojih studija
i da u oktobru opet ponosno zakoračim na moj PMF.
7. Žarko želim da upoznam jednog virtuelnog prijatelja
koji mi je velika podrška. Prijatelja na kojeg sam
sasvim slučajno naletela i koji je kao anđeo koji me pazi
iako je kilometrima udaljen od mene.
8. Želim da naučim da sviram gitaru. To sam već započela
u ovoj godini koja polako odlazi.
9. Želim da ljude koje sada imam kraj sebe
još više približim i nikada ne pustim, 
da nam prijateljstva rastu. :)
Pogotovo jednu moju imenjakinju koja mi je
jako brzo ušla pod kožu.
10. Želim da priuštim sebi sitnice koje sam oduvek
želela da imam, a nisam mogla iz finansijskih razloga.
11. Želim da konačno ugledam more!!! :)
12. Želim da osobe koje su mi naneli bol više nikada nikog
ne povrede ni na kakav način i da pronađu sreću!

Naravno da listi ovde nije kraj. 
I svemu što će da mi izmami osmeh
radujem se od srca
i kao što AnaM kaže
 s osmehom čekam dane koji dolaze
:) 

 

Šta je tužnije?

Muzička fascikla — Autor muckos @ 00:24

 

Ne znam šta je tužnije pesma ili
tekst u videu
ali kao da je uopšte i bitno
:(

 


Božić je...

Moja fascikla — Autor muckos @ 21:07

Božić je. Katolički. Nisam katolkinja, ali ovaj Božić više slavim nego svoj. U stvari, krštena sam u katoličkoj crkvi onda mora da sam katolkinja. Ne znam, zamrsili su mi život po tom pitanju, ali to sad nije ni bitno... :)
Božić je. Juče smo imali prelepo Badnje veče. Doduše nismo svi bili na okupu. Nisam imala moju jaču polovinu, nije bilo ni mog brata sa njegovom ženom i malim Vukom, ali smo baba, mama i ja predivno proslavili to veče. Proveselile smo se, ja sam bila Dj :) Puštala sam malo mađarske pesme za babinu dušu i malo naših pesama za maminu dušu. Jele smo, pile smo i mnogo smo se smejale. Samo nas tri. I bilo je čarobno.
Kasnije sam otišla kod jedne druge porodice. U "moju drugu kuću", ako mogu tako da je nazovem...Razdelili smo poklone. Dobila sam nešto, čemu sam se najmanje nadala. Nešto što sam oduvek želela da imam: Dreamcatcher tj. Lovac snova. Ono zanimljivo čudo što indijanci prave. Jedna teorija je da kroz mrežu prolaze ružni snovi i izlaze kroz prozor dok se u mrežu upliću lepi i niz pera silaze do sanjača. Druga teorija koja je poznatija je da mreža pušta samo dobre snove da prođu dok lovi loše koji pri jutarnjem svetlu nestaju. Ne znam još mnogo o dreamcatcher-u ali saznaću, jer to sam ja, ako me nešto zanima ima da otkrijem o tome sve do najsitnijeg detalja. Lepo sam spavala. Imala sam konačno "ovozemaljske" snove :D ništa posebno, ali ništa ružno. Ne znam da li je zbog njega ili ne, ali ja ga volim i verujem da će mi čuvati snove.
Sve u svemu Božić je. Ali nisam onoliko ispunjena kao što sam pre bila na ovaj praznik. Kao u pesmi Nine Badrić kad kaže: "..moj je život lažni sjaj..." Smejem se mnogo. Ali nije to to. Ima kada se nasmejem od srca, ali to je retko. Tako sam se nasmejala kad sam dobila mog dreamcatcher-a. U tom trenutku mi je srce ponovo zaigralo. Tako sam se smešila kad sam kupovala poklone mojim najdražim osobama... Kako mi je, malo ko zna. Tačnije skoro niko. Zna jedna jedina osoba. Nisam nesrećna, daleko od toga. Ali ne osećam se potpunom. Fali mi ono nešto. Jedan pravi topli zračak sunca. Nikako da se već probije do mene.
Sve u svemu, želim svima da čestitam Božić, koji ga danas slave. Da vam dom bude pun ljubavi i sreće!
Moj ovogodišnji božićni poklon :)
koliko sam uspela da ga uslikam
na najsvetlijem mestu, sa najgorom kamerom što imam
:)
 


i njegova umanjena verzija 
koju mogu svugde da nosim
 
 

Tri božićna duha

Moje priče — Autor muckos @ 00:00

U dalekom snežnom gradu, pod zavejanim krovom u toplom malom domu, nedelju dana pred Božić, umesto prijatne porodične atmosfere vladao je nemir. Visoka vitka žena, pakovala je neki veliki izlizani crni kofer. Muž stajao je na vratima moleći je da ne čini to, skoro zasuzelih očiju. Dva slatka dečaka, pomalo kovrdžavih kosica, stajali su iza oca, uplašeno i sa suzama gledali su majku. Jedan manji od drugog. Mlađi još nije umeo da govori svega par reči. Odgegao se onim sipatičnim dečijim hodom do majke...poljubio je u obraz. Obukla je decu u tople jakne. Uzela kofer, mlađeg podigla na svoju malenu krhku ruku. Stariji ju je uhvatio za drugu, kojom je držala kofer.
-Molim te, Lena, ne radi to. Ne odlazi. Ne napuštajte me
-Vidi, dala sam ti nešto neprocenjivo. Dala sam ti oprost. Ne zbog njih, već zbog nas i naše ljubavi. A ti? Ti i dalje teraš po svome. Rekla sam ti. Želim razvod. Nikada ih neću odvojiti od tebe. Možeš ih posećivati kada god želiš i koliko kod želiš. Ali mi smo završili.
-Lena, kad te molim.
Prišla je vratima. Otvorila ih, dok ih je hladan vazduh dočekao spolja. Okrenula se. Uputila mu je poslednji pogled. Pogled, prepun suza.
-Verovala sam u nas!
Odlazi. S dva medena dečaka nestaje u tami najsnežnije noći tog decembra. Vratila se svojim roditeljima. Samo tamo je i mogla. Za početak, dok se ne snađe. Baka i deka su s ljubavlju dočekali svoje unuke i setnih očiju svoju ćerku. Želeli su joj sve najbolje kada su je ispraćali iz te kuće, a sada se u nju vraća s velikim bolom u grudima.
Marko je ostao da samuje. Proticali su dani. Bio je ubeđen da će mu se ona vratiti bio je svestan toga da ga neizmerno voli. Ali u dubini duše bojao se. Ipak, znao je, da i ona ima ponosa i samopoštovanja. Nije više snežilo. Ali je belina ostala. Sve je bilo prekriveno mekim šuškavim prekrivačem. Debelim i hladnim. Na suncu sve je sijalo, poput sitnih dijamanata. 
U kući u kojoj se nedavno odigravao tužan scenario, ne čuje se više dečiji smeh. Marko sam, sedi u fotelji pokraj kamina, prekrivenih nogu kariranim ćebetom. Čitao je neku knjigu, ali nije bio skoncentrisan. Misli su mu lutale. Bilo je Badnje veče. Preko dana posetio je svoje najmilije. Nije hteo da kvari uveče porodičnu idilu. Ostavio je dečake majci, jer ipak, šta on može da im pruži. Niti divnu božićnu večeru, niti kolače poput bakinih. Može da im pruži samo svoju ljubav, a to je i učinio. Znao je da je najbolje da ih to veče ostavi tamo, i da on ne ostaje. Pod jelku im je stavio poklone.  Ujutru su trebali da dođu da ih zajedno otvore.
S nekom teškom tugom otišao je na spavanje. Nemirno je spavao. Budno. Vrteo se stalno. U ponoć kada su se kazaljke spojile probudila ga je neka toplina. S nevericom otvorio je oči. Trljajući ih pokušao je doći sebi. Još uvek misleći da sanja, ugledao je jedno nestavrno stvorenje. Poput duha.. Bio je nalik na sveću koja polako dogoreva, izazivao je nežnost i potrebu da se plamičak zaštiti od okolnjeg mraka. Odisao je melanholijom. 
-Šta si ti?- upitao je s nekom dozom straha u glasu.
-Ja sam prvi od tri božićna duha koja će te noćas posetiti. Ne plaši se. Dozvoli da te vodimo. Ja sam duh prošlog Božića.
-Ali, zašto si tu? Zbog čega?
-Kada turneja prođe shvatićeš i sam. Pođi sa mnom.
Pružio je bojažljivo ruku. Toplina plamička ga je raznežila. Ubrzo su se našli na poznatom mestu. Ista kuća pre četiri godine. Video je sebe i nju. Nije mogao da im se oglasi. Niti da ih dodirne. Mogao je samo neprimetno da ih gleda. Kitili su golemu jelku. Na prelepo Badnje veče. 
-Sećaš li se ovog trena?
-Da, sećam se. Ali nekako u ovoj zbrci zaboravio sam na njega.
Bio je to Božić pun ljubavi. Iako su ga proveli u bolnici bio je najlepši ikada. Tada se rodio Aleksandar. Posle toliko godina truda da dobiju dete, i posle jedne duge i komplikovane trudnoće, Aleksa je došao na svet i očarao im Božić. Zasuzile su mu se oči. Koliko je samo dirljiv bio taj Božić.
-Hajde, vreme je da te vratim.
Našao se u krevetu. Na tren pomislio je da je sanjao. Ali samo na tren, jer došao je i duh sadašnjeg Božića, i probudio ga svojim glasnim koračanjem. Bio je toliko golem, nalik na čoveka, ali mnogo veći. Bradat, hladan i surov. Nije bio blag prema njemu. 
-Hajde, šta čekaš. Diži se ti sebično stvorenje.
Marka je oblio hladan znoj. Osetio je bol u podlaktici koju mu je duh sadašnjeg Božića snažno stiskao. Kolika surovost, gorčina u vazduhu.
-Kuda me vodiš? Hej, čuješ li šta ti govorim?
-Ćuti i gledaj šta činiš svojom sebičnošću.
Našli su se kod Lene. Ljubila je mališane za laku noć. Stariji je pitao za tatu.
-Nedostaje mi tata.
-Znam, mili. Sutra čim se probudite idemo kod njega. Zato brže bolje spavaj, pa će pre doći jutro. 
Mališa je zatvorio svoje prelepe crne oči. Lena se povukla u svoju sobu. Ostajući sama mraku je pokazala svoju slabu stranu. Počela je da jeca. Gorko je plakala. U plaču se osetio koliko je snažan njen bol u grudima. 
-Zašto?- pitala se. -Zašto mi to radiš?
Hteo je da je zagrli. Da joj kaže da je tu. Uz nju. Ali ona ga nije mogla ni videti, ni čuti, ni osetiti.  Duh ga je istom gruboćom odveo nazad kao što ga je doveo. Marko se jecajući probudio iz još jednog sna.  Ali ne, šta to čuje. Zvonjavu lanaca i okova. Jel' moguće? S strahom je pogledao u pravcu odakle je dolazio zastrašujući zvuk. Ugledao je jedno prelepo biće, nežnog pogleda, duge, duge talasaste kose. Usana koje su mirisale na čokoladu. 
-Ko si ti? Jesi ti poslednji duh?
-Da, ja sam duh budućeg Božića.
- Zašto si vezana u lance? Što ih je toliko mnogo?
-Ovo su lanci ljubavi. Ljubavi, za koju nisi mario. Iako ti je bila sve. Svaki lanac predstavlja jednu godinu bez ljubavi koju si izgubio na sadašnji Božić.
Prelepo stvorenje pružilo mu ruku. 
-Odi. Vidi šta te čeka.
Marko ju je nekom smirenošću, ali i s bojazni uhvatio za ruku. Osetio je ljubav kako prolazi svakom ćelijom njegovog tela. Otišli u daleku budućnost u jednu staru oronulu kuću. 
-Gde smo to?
-Zar ne vidiš?
Ugledao je jednog starca. Bolesnog, sedog, proćelavog. Pogledavši ga u oči prepoznao je svoj pogled. Bio je sam. Sam samcat. Na Božić. Zašto li je toliko tužan, hteo je da upita, ali je posustao. Osetio je veliku prazninu u svom srcu. Starac je krenuo negde. Sa jednom Božićnom zvezdom. 
-Kuda će?
-Strpi se.
Našli su se na groblju. Posetio je pokojnu Lenu. Već dosta godina nije sa njima. Marko je gledao starog sebe kako postavlja crveni biljku na grob. Ona je mnogo volela Božićnu zvezdu. Počeo je da jeca. Isto onako gorko i bolno kao Lena koju su posetili sa duhom sadašnjeg Božića. Starac je tugovao i patio za Lenom. Bio je besan na sebe što nije drugačije postupio. Bio je ogorčen na sebe što je dozvolio da završe odvojeno kada su mogli mnogo bolje.  I srećnije. Stari čovek koji se jedva kretao, pao je na grob, ljubeći ploču i natapajući je svojim suzama. S tugom vratio se u svoj dom. I dok je pokraj kamina grlio njihovu sliku iz mladih dana kada su se voleli najviše, pao je u večni san s velikim bolom u duši.
Duh budućeg Božića nežno je vratio Marka u krevet. Sa suzavim očima usnio je miran san. Ujutru kada se probudio dušu su mu stiskali snovi od prethodne noći. Brzo se spremio. Ugrejao kuću. Proverio poklone pod jelkom. Bili su svi tu. Ali bio je i jedan više. Prelepa saksija sa Božićnom zvezdom. Dok ju je sa sjajem u očima i s nevericom posmatrao, zazvonilo je zvono. Stigli su mali vragolani i njihova prelepa majka. Prvo ih je snažno izgrlio i izljubio. Potom ih je pustio da odu pravo do jelke. Lenu je zaustavio sa strane.
-Mila, molim te, oprosti mi. Znam da sam preterao. Znam koliku bol sam ti naneo. I pored toga što si bila spremna zaboraviti, ja te i dalje povređivao. Jedina. Molim te, oprosti mi. Ti si mi sve. Znam to. Ne želim više nikada da te izgubim. Ne želim da budem čak ni blizu toga. Oprosti mi. Hiljadu puta: Oprosti. Imam nešto za tebe. 
Sagnuo se pod jelku i izvukao prelepu nežnu biljku. Leni su zasuzile oči. Koliko dugo joj samo nije poklonio ni tračak pažnje. A sada je tu, s puno ljubavi koja zrači iz njegovog pogleda. Zagrlila ga je. Nežno i toplo. I iza vrata jednog toplog doma, skrila se prelepa božićna čarolija...


Čik pogodi :)

Muzička fascikla — Autor muckos @ 22:40

 

Jedna pesmica iz jednog lepog filma.
Ko zna iz kog?
:)
 

 


Doček...

Blogozadaci — Autor muckos @ 12:20

Nova godina koja mi je ostala u sećanju.
Zadatak zadala Sanjarenja,
a glavni krivac je AnaM
:)

Neću biti opširna, imam samo par stvari da kazem. Prvo imam čak dve Nove godine koje su mi ostale u sećanju, mlada sam, tako da nisam nešto fabulozno doživela kao Sanjarenja, imam još vremena za prelepe Nove godine. :)
Prvi doček koji mi ostaje u sećanju, je doček 2007. To je poslednja Nova godina koju sam čestitala svom ocu. Ostale su protekle i protiču bez njega. Sam doček je bio lep, u velikom društvu,u iznajmljenom prostoru, sjajne atmosfere, i s puno plesa.
Drugi doček koji mi ostaje u sećanju je doček 2009. To je bio jedan jednostavan doček, kod kuće, sa prijateljima, uz muziku, piće, ples i jelo. Doček uz druženje, i ono zbog čega ću ga pamtiti je jer mi je srce bilo puno ljubavi, jer je to bio prvi doček s mojom velikom ljubavi. Nova godina je zakucala na vrata sa sjajem u očima i punim srcem...
Ono što bih još dodala, je da ovaj doček koji dolazi sigurna sam da će mi isto ostati u sećanju, a zbog čega, to zna samo moje srce, i usne koje u ponoć neću ljubiti...

Radni izveštaj

Moja fascikla — Autor muckos @ 21:24

Danas. Subota, ali ipak radni dan. Budim se umorno. Odlažem alarm. Ustajem u onom trenu kada imam taman toliko vremena da se spremim i krenem, ni više ni manje. Kupatilo, oblačenje, šminka :) I opet spremila sam se za toliko malo vremena da mi je ipak ostalo još do puta. Da, to sam ja. Nisam kao druge žene, nikada nisam ni bila. Umem da se spremim za 5 minuta, sa kompletnom šminkom i frizurom. Dobro preterujem, ne 5, ali 20 u vrh glave. A ako se desi da zaspem, onda vala mogu i za 5 minuta da se spremim. Retko kad glumim žensko pa se spremam satima, menjam kombinacije i ostalo, ali to je stvarno, stvarno jako retko. I spremih se tako pre vremena. Čekam malo, pa odoh na bus. Pa u busu malo dremuškam.
Stižem u grad. Odlazim u pekaru, koja je odma kod autobuske. Pojedem nešto usput do posla. Stižem. Kako uđem i kako počne radno vreme ljudi počnu da preplavljuju radnju. Uf, malo, malo pa neka gužva, i onda kažu da se nema para. Ono što je jako lepo, tu gužvu čini i jako puno dece. Tako su samo slatki, još kad progovore. Medenjaci mali. Pita Sanjarenja šta deca biraju pred novogodišnje praznike. Hah, pa kada dođu dečačići ono što 90% njih traži jeste "beyblade", postala sam stručnjak za beyblade-ove. :) Devojčice su malo komplikovanije, njih više toga zanima. Sve u svemu, radnja puna gužve, velikog prometa, i ono što je najbitnije puno slatkih dečijih osmeha. Ima i nemogućih ljudi, ali gde ih nema. Uff, danas je baš bila jedna nezgodna žena, ali šta ćeš, moraš biti ljubazan to je ipak mušterija :)
Ono što mene jako raduje, je da jako brzo učim, i pored hrpe onih igračaka većinu sam savladala. Danas mi se jedna mušterija čak srdačno zahvalila na pomoći i to pred ovim važnijim radnicima. :) Što je meni najbitnije među njima je baš bila danas i moja sestra od tetke. Ova druga me je pogledala i osmehnula mi se onako sa zadovoljstvom. Tad sam bila toliko ponosna na sebe da nemogu ni da opišem :) 
I tako, protekao dan u osmehu. Dečica koja greju osmesima, šta ćete lepše od toga. Završila s poslom i kao najveći baksuz što sam i inače isprazni mi se baterija na telefonu, a baš mi je trebao...  Pa otišla kući prvim busom iako nisam trebala. Hmm, hoće li to da bude neki znak? Da, naravno, to je znak da nisam napunila bateriju, a trebala sam :)))

Čarolija

Moje priče — Autor muckos @ 22:00

Umorne duše, klonula je na jastuk koji je mirisao njegovim muževnim mirisom. Onaj parfem izuzetne nijanse mirisa koji joj je prijao. Iako je davno nestao, davno ispario, nije mogla da izbije iz glave taj miris. Ubijao je svojim postojanjem. Umorne duše klonula je. Nešto u njoj utihnulo je. Dok kiša svirala je svoju sumornu pesmu, dok gromovi davali su ritam njenom očaju. U svojoj izgubljenoj ulozi, u svojoj izgubljenoj priči dok tražila je smisao za smeh. Sutrašnji dan trebao bi joj biti neki zračak nade. Novi dan, treba da donese jedno novo poznanstvo, možda jedan osmeh, možda nadu za neku novu sreću. Dok pokušava da pronađe izgubljenu ulogu u zamršenoj priči njenog proteklog puta, obliva je jeza i znoj straha. Ćebetom nepoštovanja pokušaše je ugrejati. Nisu videli da čaša je prepuna. Nisu primećivali da umara se lagano. Njena borba njen trud, nestajao je u magli, tiho nečujno poput beznačajnog starca koji prolazi pored nas. Još uvek nije naučila da svi gledaju svoje brige. Još uvek nije shvatila da njena duša i đavolu može da se proda, da jedino je bitno sopstveno postojanje, sopstvena osećanja. Drugi nisu važni. Dok kidaše je iznutra, jedino što ju je brinulo da će joj sutrašnji dan biti beznačajan, a možda on, možda baš on donosi čaroliju o kojoj mašta. 
U jednom trenu sklapajući svoje uplakane okice našla se u odajama boje duge. Prošaranim osmesima ljubavi. U daljini čuo se umirujući ton nežnog klavira. Mistična muzika pokrenula je njene tanane nožice. Radoznalost u njoj se probudila... Koračala je ni sama ne zna kuda. U pozadini osetio se miris mandarine. Bio je toliko snažan, a opet toliko privlačan i nežan. Zakoračila je na terasu velike dvorane. Jorgovani su ukrašavali prostrani travnati vrt, čineći jednu stazicu koja je vodila u nepoznato. Njihovi opojni mirisi odveli su je do starog kestena. Pod njim bio je klavir, blještave bele boje. Nežnu muziku stvarao je mladić prelepih očiju boje meda. Prikrala se. Tiho, skoro nečujno do klavira. Raspustila je svoju dugu crnu kosu, dok se njena krv crvena haljina stapala s belim klavirom. Mladić joj je prišao. Čvrsto uhvativši je za nežni ženstveni struk zaplesali su valcer u trenu kada su violine niotkud zasvirale čaroliju. Preko polja sveže pokošene trave završiše na peščanoj obali. Skoro se i smračilo. Malene bakljice i usijane zvezdice razbijali su monotoni mrak. Dok se u pesku igrao s njenom zamršenom kosicom ljubeći je strasno, pokušala se neprimetno uštinuti da proveri sanja li. Sve što je osetila je jak bol, jer se uštinula bez osećaja. Shvatila je da ne sanja. Shvatila je da se pronašla u čaroliji o kojoj je sanjala, a oči koje su bile uplakane su zapravo bile natopljene suzama sreće.
Dok su je te očaravajuće medne oči gledale toplinom, shvatila je da se probudila iz ružnog sna koji je sanjala već dugo. Konačno je bila shvaćena, konačno joj je bila pružena ljubav, i sve što je mogla je da se prepusti čaroliji, dok su talasi mora žuborili tihu ljubavnu notu. Prepustila se cela opojnoj noći pod veselom mesečinom dok se pesak razlio po njihovim uzavrelim telima. I tu dočekaše čarobno jutro.
 
 


Prvi dan!

Moja fascikla — Autor muckos @ 17:07

Osećam se poput malog deteta kojeg sutra čeka njegov prvi dan u školi. Moj prvi dan na poslu. Posle godinu dana traganja konačno krećem sa pravim poslom. Iako će on trajati samo ovaj mesec, verujem da će mi on mnogo pomoći u daljem traženju posla, jer svugde traže neko iskustvo, a kako dobiti iskustvo ako ne dobiješ posao? Na toliko sam mesta samo bila, i čak ni znanje mađarskog jezika mi nije pomoglo da dođem do posla. No, nije ni bitno. Eto me sad pred moj prvi radni dan, sva uzbuđena :) Hah, ne mogu ni da zamislim samo koliko ću uživati, naime neću biti ni u vinogradu, ili nekom voćnjaku i ni među kukuruzima i njihovim glupim metlicama. Nije to za mene. Nikako...ali moralo se svašta raditi, jer bez novca se, je li, ne može. Konačno na jednom lepom mestu. Među igračkicama ću da radujem dečicu. Milina :)
Sutra ću biti tamo, malo vremena, čisto da se upoznam sa terenom i sa poslom koji me čeka. U subotu će biti pravi radni dan. Krećem nešto pre 11. Tako nažalost ne mogu gledati najavu vaše promocije knjige. Ali teši me što će biti snimka :) 
Eh, biće sutra zanimljiv dan, posle posla čeka me i kurs, jer me u nedelju čeka još jedan posao gde ću zaraditi oko 3000 valjda... Što je za mene velika radost, jer sam time bliža mojim sočivima. I više neću biti 'ćorava' :) Dve godine već nemam moje cvikere, mogu misliti kolika mi je već dioptrija :)

Trebaju mi

Moje pesme — Autor muckos @ 21:47

Trebaju mi ruke
da me grle čvrsto,
da miluju me nežno
po koži da šaraju vešto.

Trebaju mi meke usne
da ljube me strasno,
da grickaju me slasno,
da imaju me u noći do kasno.

Trebaju mi tople oči
da s ljubavlju me gledaju,
dok pogledom me skidaju,
i nikom da me ne daju.
 
 

undefined

Prokletstvo ruže

Moje priče — Autor muckos @ 10:47

08.10.2009.
Elena je bila veoma ljupka devojka. Činjenica da su joj slomili srce nije joj ubila volju za životom i nije presatala da se nada gospodinu Pravom. Jedne noći dok se u suzama borila sa nesanicom i još svežim ranama setila se ruže i samog početka. Proklinjala je sve. Ruža. I ta veza je bila poput ruže. Prvo se pokazao njen sjaj, njena nežnost, a onda je počelo trnje da povređuje. Zar je to bila slučajnost ili samo jedan znak u nizu koje umemo da propustimo. Da je znala tada da će sve proći trnovito, ne bi pala na gest s ružom. Za svaku bitnu priliku morala je dobiti jednu krv crvenu ružu. To je bio u neku ruku njihov zaštitni znak. Toliko godina punih uspomena. Koliko ju je samo sve bolelo. Ali i pored toga nije mogla da zaledi srce, još uvek se nadala da je negde čeka njena sreća.
 
12.02.2012. tamo neki grad
U romantičnom kutku u toplom malenom domu, vazduhom je vladalo veselje i radost. Jedan lep zaljubljeni par sedeo je ispred kamina. Bila je to jedna posebna noć za njih. Naime, Elena, je za svoj 27 rođendan dobila jedan prelep poklon. Jednu preslatu persijsku macu tj. malog mačora, sa plavom mašnicom oko vrata. Elena, je obožavala mace, pogotovo one koje vole da se maze. On je to znao i hteo je da je iznenadi. Ali nije to bila bilo kakva cica. Njena mašnica je krila prelepi prsten s blještavim plavim safirom i jednu sreću koja je taj dan samo porasla još više.

14.02.2012.neki drugi grad, 2 dana kasnije
Dan zaljubljenih. Ljubav se oseća u vazduhu. Iako još hladno vreme, ali ljubav je nekako zagrevala atmosferu. Ljudi su danas zaboravili na hladnoću. Zaljubljenu spremaju svoje poklončiće. U jednu malu cvećaru u velikom gradu ušao je jedan visok zgodan dečko. 
-Dobar dan. Izvolite!
-Dobar dan, jednu ružu molim, crvenu.
-Buket ili...
-Može buket.
-Za devojku, jel' da?
-Da,da.
Buket završen, plaća. Uzima ružu u ruke. Kroz maglu ošamarila ga jedna uspomena. "Njoj sam uvek poklanjao ružu". Nastavio je užurbano svojim poslom. Na trgu. Našao se s jednom devojkom. Crnka, simpatična, zgodna. Skrivao je buket iza leđa. Poljubac, blag. Vrlo kratka priča. Predaje cvet. Ona se osmehnu. Za njega staje svet. Tren se zaustavio. Ništa se ne miče. U njenim očima video je nju. Elenu. Odlutao je negde u prošlost. Srce ga zabolelo. Svako sećanje jurilo mu kroz misli, gazilo mu dušu. Prokletstvo ruže ga je pratilo. Shvatio je u tom trenu da nikada ni kome neće moći pokloniti taj cvet, a da bar na tren ne pomsili na nju. To je neizvodljivo. Jer toliko je uspomena koje ne mogu da se obrišu. 
-Stefane. Stefane.
-Hm?
-Ej, kud si odlutao?
-Ma ništa rasejan sam malo danas. A gde je moj poklon? Ha? (Osmeh)
Devojka pruža poklončić, i odlaze uz neku priču. Nestaju u magli. Kasnije kada je ostao sam, pitao se gde li je ona, s kim, jel' bar srećna? Nisu se čuli od onog dana. Bio je previše ponosan da se javi, ili nije ni želeo. Ni sam već nije znao, zaboravno stvorenje. Uhvatila ga je želja. Neka jaka želja da je čuje. Uzeo je telefon i ne razmišljajući počeo da kucka stari broj koji je dobro pamtio. "Izabrali ste nepostojeći broj". Tišina. Gleda je li pogrešio. Ne, nije, to je taj isti. Neka praznina u dubini. I pogled u kojem je nestao sjaj.


Grad koji volim :)

Moja fascikla — Autor muckos @ 19:47

Grad koji mi se uvukao pod kožu.
I to za jako kratko vreme.
Grad koji izuzetno obožavam
i koji je izuzetno lep.
A to je



Moj prelepi fakultet koji bi sada završavala

 

I nije sporno da ću ga završiti,
čim stvorim mogućnosti za to. 
Nikada nije kasno za ostvarenje svojih snova.
Biologija je moj san i učiniću sve da ga pretvorim u javu.
U milom mi Novom Sadu sam upoznala mnoge drage prijatelje.
I drago mi je što ih tako mogu i zvati, jer me oni
nisu zaboravili iako već dve godine nisam sa njima.
Možda sam zbog njih i zavolela taj prelepi grad.
:)
Ovo je mesto s lepim uspomenama



Onda ona prelepa tvrđava



Ovuda sam puno puta prolazila i često se odmarala
na klupicama pored nje




Jedno od najlepših mesta: Dunavski park



Mnogo uspomena čuva taj grad, lepe šetnje, puno smeha. Moj voljeni Dunav.
Sve u svemu, grad koji jako volim.
Grad koji čuva puno uspomena.
Grad u kome su mi neki dragi ljudi.
Njemu ću se jednog dana vratiti,
jednom će tamo biti moj dom!

Borba sa snom!

Vickasto :) — Autor muckos @ 00:07



Svako veče san i ja se borimo jedno s drugim.
Lepo se istuširam sa jednim ovakvim

Palmolive aroma therapy

Da me malo opčini prijatan miris, da lakše utonem u san.
E onda on počne da nastupa, pa šapne mojim okicama:
"Niste dovoljno umorne, umorite se malo,
jer ovako nećete zaspati brzo"
Onda ja umaram okice, lečim dušu pesmama, ili bolje reći
ubijam dušu pesmama, jer one koje slušam
baš i nisu nekakvog izlečivog karaktera...
Kao poput ove pesme npr.


Morate priznati da ona nema apsolutno ništa u sebi
što bi moglo da izleči dušu.
Onda tako čaprkam po blogu. Svom i po tuđim blogovima.
E onda mi se umore okice i lepo ugasim laptop,
ušuškam se fino, zagrlim jednog pinkastog miša.
Da miša, jer odbijam u poslednje vreme
da grlim neko drugo životinjče, poput recimo
šašavog smeđeg nilskog konja
koji glumi irvasa sa Deda Mraz-ovom kapicom
i pritom na jači stisak peva "Jingle bells".
Ili jednog polarnog mecu recimo,
ili jednog običnog mecu.
Jer pošto sam umorila okice, ne treba mi da ih razbudim
sećanjima na nekog, pa onda grlim pinkastog miša.
Onda posle izvesnog vremena i zaspem.
Kao bebče



E onda u gluvo doba noći san mi pobegne.
Onda pokušam da ga zamolim da se vrati nazad, ali neće.
Pa mi kroz glavu krene pesma koju sam zadnji put slušala.
Što nije baš najbolje, jer nije ni pesma dobra.
Pa u mislima krenem da je pevušim.
Pa se san krišom ušunja pod moje ćebence i jorganče.
Prođe tako neko vreme.
I naravno san opet pobeže.
Kaže hoće malo na vazduh.
Rekoh ajd idi.
I ode on, odluta negde. I ne vraća se dugo.
Ja ne smem otvoriti oči,
jer ako se i one rasane, onda sam nagrabusila.
Mada otvorim ih s vremena na vreme.



Onda san konačno se vrati. Pa se malo svađamo
što ga dugo nije bilo.
Onda ujutru jedva ustajem.
I izgledam nekako ovako



I tako se san i ja borimo svako veče.
I svađamo se.
I sad  još malo
pa odoh da se borim s njim ponovo.

*sweet dreams*


Sad mi treba jedna...

Fascikla bez reči — Autor muckos @ 20:47

 
 
 
 
 
 
 

Običan prolaznik iz prošlosti

Moje priče — Autor muckos @ 18:47

Došao je iz prošlosti. Pojavio se od nikud. Nije joj bio ništa osim jednog običnog prolaznika. Jedan poznanik, koji nije zaboravio njeno lice. Poznanik, na kojeg je nesvesno ostavila jak, prijatan utisak. Prolaznik iz jednog starog kraja u kome je nekada živela. Poznato lice iz stare škole. Nisu nikada duže ni razgovarali. I otkud ikakvi osećaji kod njega. Čime čovek može da pridobije jednog običnog prolaznika. Kako i zbog čega je probudila išta u tom starom poznatom licu. Rekao joj je jednom: "Ima nešto u tvojim očima". Zaprvo nije jedni koji je to izgovorio. Ali je jedini koji je bio samo prolaznik. Pojavljivao se tako s vremena na vreme. Čisto da joj na fin način kaže koliko joj je značio iako nikada nije bilo ništa među njima. I onda bi nestao.
Prija joj to, naravno. Kojoj ženi ne prija lepa reč. Ali toliko pitanja. Šta li je to u njenom pogledu? I kako običnom prolazniku iz daleke prošlosti može toliko da znači? Zapravo, ni ne može da ih zamisli u jednom spoju... Pomalo je i niži od nje. Drugo, on jedino što je u njoj ostavio i onda i sada je samo sladak osmeh. Bez neke posebne emocije. Nije je video godinama. I sada baš to želi. I zbog čega? I kako i da li se upustiti u tu priču, da ne bude povređenih. Kako dopustiti jednom prolazniku da zakorači u njen život na prijateljski ili možda i neki drugi način. Zapravo, ona zna da ne želi to. Ali ipak joj đavo ne da mira. Otkud da se baš sad javi ponovo, kada je slaba na svaku lepu reč.
I da li jedan običan prolaznik iz prošlosti treba to i da ostane? Samo jedan prolaznik?
 
 

Pisma jedne devojke

Moje priče — Autor muckos @ 00:47

Napisala je već par pisama, onako u prazno.
Nigde primaoca, nigde pošte da ih pošalje ili jedno bar.
Pisma o svojim osećanjima, o svojim mislima.
Pisma, prepuna emocija, vere i nade.
Ostaju neizgovorene reči da leže na papiru.
Reči, koje bi želele poći svojim putem, ali ne vide svrhu.
Ili ih je možda strah?
Toliko žele da budu pročitane, ali njih ne žele da pročitaju.
Nisu ni bitne, verovatno nikada nisu ni bile.
Čemu se još nadaju? Šta još čekaju?
Da neko želi da budu otkrivene, saslušane ili pročitane, već bi učinili sve da ih čuju.
Ali one ostaju na papiru.
Poput napuštenog kučeta.
Da cvile u tišini natopljene suzama bola.
Pisma, nikada pročitana. Samo to i ostaju.
I prvim jutrom ovog prohladnog decembra završiće u vatri.
Da postanu pepeo. Da postanu ono što su zapravo.
A to je ništa.
Samo jedno prazno srce u kojem odzvanja bol.
Jedno prazno srce koje se nada da će ga jedan poznati glas ponovo ispuniti ljubavlju.
I da konačno zaboravi na suze.
Ali i to srce, već nema snage da se bori.
A tako malo je potrebno da ga dignu sa dna.
I zato reči ostaju na papiru.
Ne stižu do svog primaoca.
I nestaju sa prvim plamenom, u jednom jutru ovog prohladnog decembra!
 
letters 

1 2  Sledeći»

Powered by blog.rs