Čarolija
Umorne duše, klonula je na jastuk koji je mirisao njegovim muževnim mirisom. Onaj parfem izuzetne nijanse mirisa koji joj je prijao. Iako je davno nestao, davno ispario, nije mogla da izbije iz glave taj miris. Ubijao je svojim postojanjem. Umorne duše klonula je. Nešto u njoj utihnulo je. Dok kiša svirala je svoju sumornu pesmu, dok gromovi davali su ritam njenom očaju. U svojoj izgubljenoj ulozi, u svojoj izgubljenoj priči dok tražila je smisao za smeh. Sutrašnji dan trebao bi joj biti neki zračak nade. Novi dan, treba da donese jedno novo poznanstvo, možda jedan osmeh, možda nadu za neku novu sreću. Dok pokušava da pronađe izgubljenu ulogu u zamršenoj priči njenog proteklog puta, obliva je jeza i znoj straha. Ćebetom nepoštovanja pokušaše je ugrejati. Nisu videli da čaša je prepuna. Nisu primećivali da umara se lagano. Njena borba njen trud, nestajao je u magli, tiho nečujno poput beznačajnog starca koji prolazi pored nas. Još uvek nije naučila da svi gledaju svoje brige. Još uvek nije shvatila da njena duša i đavolu može da se proda, da jedino je bitno sopstveno postojanje, sopstvena osećanja. Drugi nisu važni. Dok kidaše je iznutra, jedino što ju je brinulo da će joj sutrašnji dan biti beznačajan, a možda on, možda baš on donosi čaroliju o kojoj mašta.
U jednom trenu sklapajući svoje uplakane okice našla se u odajama boje duge. Prošaranim osmesima ljubavi. U daljini čuo se umirujući ton nežnog klavira. Mistična muzika pokrenula je njene tanane nožice. Radoznalost u njoj se probudila... Koračala je ni sama ne zna kuda. U pozadini osetio se miris mandarine. Bio je toliko snažan, a opet toliko privlačan i nežan. Zakoračila je na terasu velike dvorane. Jorgovani su ukrašavali prostrani travnati vrt, čineći jednu stazicu koja je vodila u nepoznato. Njihovi opojni mirisi odveli su je do starog kestena. Pod njim bio je klavir, blještave bele boje. Nežnu muziku stvarao je mladić prelepih očiju boje meda. Prikrala se. Tiho, skoro nečujno do klavira. Raspustila je svoju dugu crnu kosu, dok se njena krv crvena haljina stapala s belim klavirom. Mladić joj je prišao. Čvrsto uhvativši je za nežni ženstveni struk zaplesali su valcer u trenu kada su violine niotkud zasvirale čaroliju. Preko polja sveže pokošene trave završiše na peščanoj obali. Skoro se i smračilo. Malene bakljice i usijane zvezdice razbijali su monotoni mrak. Dok se u pesku igrao s njenom zamršenom kosicom ljubeći je strasno, pokušala se neprimetno uštinuti da proveri sanja li. Sve što je osetila je jak bol, jer se uštinula bez osećaja. Shvatila je da ne sanja. Shvatila je da se pronašla u čaroliji o kojoj je sanjala, a oči koje su bile uplakane su zapravo bile natopljene suzama sreće.
Dok su je te očaravajuće medne oči gledale toplinom, shvatila je da se probudila iz ružnog sna koji je sanjala već dugo. Konačno je bila shvaćena, konačno joj je bila pružena ljubav, i sve što je mogla je da se prepusti čaroliji, dok su talasi mora žuborili tihu ljubavnu notu. Prepustila se cela opojnoj noći pod veselom mesečinom dok se pesak razlio po njihovim uzavrelim telima. I tu dočekaše čarobno jutro.
U jednom trenu sklapajući svoje uplakane okice našla se u odajama boje duge. Prošaranim osmesima ljubavi. U daljini čuo se umirujući ton nežnog klavira. Mistična muzika pokrenula je njene tanane nožice. Radoznalost u njoj se probudila... Koračala je ni sama ne zna kuda. U pozadini osetio se miris mandarine. Bio je toliko snažan, a opet toliko privlačan i nežan. Zakoračila je na terasu velike dvorane. Jorgovani su ukrašavali prostrani travnati vrt, čineći jednu stazicu koja je vodila u nepoznato. Njihovi opojni mirisi odveli su je do starog kestena. Pod njim bio je klavir, blještave bele boje. Nežnu muziku stvarao je mladić prelepih očiju boje meda. Prikrala se. Tiho, skoro nečujno do klavira. Raspustila je svoju dugu crnu kosu, dok se njena krv crvena haljina stapala s belim klavirom. Mladić joj je prišao. Čvrsto uhvativši je za nežni ženstveni struk zaplesali su valcer u trenu kada su violine niotkud zasvirale čaroliju. Preko polja sveže pokošene trave završiše na peščanoj obali. Skoro se i smračilo. Malene bakljice i usijane zvezdice razbijali su monotoni mrak. Dok se u pesku igrao s njenom zamršenom kosicom ljubeći je strasno, pokušala se neprimetno uštinuti da proveri sanja li. Sve što je osetila je jak bol, jer se uštinula bez osećaja. Shvatila je da ne sanja. Shvatila je da se pronašla u čaroliji o kojoj je sanjala, a oči koje su bile uplakane su zapravo bile natopljene suzama sreće.
Dok su je te očaravajuće medne oči gledale toplinom, shvatila je da se probudila iz ružnog sna koji je sanjala već dugo. Konačno je bila shvaćena, konačno joj je bila pružena ljubav, i sve što je mogla je da se prepusti čaroliji, dok su talasi mora žuborili tihu ljubavnu notu. Prepustila se cela opojnoj noći pod veselom mesečinom dok se pesak razlio po njihovim uzavrelim telima. I tu dočekaše čarobno jutro.
23 Komentari |
0 Trekbekovi