Elena je bila veoma ljupka devojka. Činjenica da su joj slomili srce nije joj ubila volju za životom i nije presatala da se nada gospodinu Pravom. Jedne noći dok se u suzama borila sa nesanicom i još svežim ranama setila se ruže i samog početka. Proklinjala je sve. Ruža. I ta veza je bila poput ruže. Prvo se pokazao njen sjaj, njena nežnost, a onda je počelo trnje da povređuje. Zar je to bila slučajnost ili samo jedan znak u nizu koje umemo da propustimo. Da je znala tada da će sve proći trnovito, ne bi pala na gest s ružom. Za svaku bitnu priliku morala je dobiti jednu krv crvenu ružu. To je bio u neku ruku njihov zaštitni znak. Toliko godina punih uspomena. Koliko ju je samo sve bolelo. Ali i pored toga nije mogla da zaledi srce, još uvek se nadala da je negde čeka njena sreća.
12.02.2012. tamo neki grad
U romantičnom kutku u toplom malenom domu, vazduhom je vladalo veselje i radost. Jedan lep zaljubljeni par sedeo je ispred kamina. Bila je to jedna posebna noć za njih. Naime, Elena, je za svoj 27 rođendan dobila jedan prelep poklon. Jednu preslatu persijsku macu tj. malog mačora, sa plavom mašnicom oko vrata. Elena, je obožavala mace, pogotovo one koje vole da se maze. On je to znao i hteo je da je iznenadi. Ali nije to bila bilo kakva cica. Njena mašnica je krila prelepi prsten s blještavim plavim safirom i jednu sreću koja je taj dan samo porasla još više.
14.02.2012.neki drugi grad, 2 dana kasnije
Dan zaljubljenih. Ljubav se oseća u vazduhu. Iako još hladno vreme, ali ljubav je nekako zagrevala atmosferu. Ljudi su danas zaboravili na hladnoću. Zaljubljenu spremaju svoje poklončiće. U jednu malu cvećaru u velikom gradu ušao je jedan visok zgodan dečko.
-Dobar dan. Izvolite!
-Dobar dan, jednu ružu molim, crvenu.
-Buket ili...
-Može buket.
-Za devojku, jel' da?
-Da,da.
Buket završen, plaća. Uzima ružu u ruke. Kroz maglu ošamarila ga jedna uspomena. "Njoj sam uvek poklanjao ružu". Nastavio je užurbano svojim poslom. Na trgu. Našao se s jednom devojkom. Crnka, simpatična, zgodna. Skrivao je buket iza leđa. Poljubac, blag. Vrlo kratka priča. Predaje cvet. Ona se osmehnu. Za njega staje svet. Tren se zaustavio. Ništa se ne miče. U njenim očima video je nju. Elenu. Odlutao je negde u prošlost. Srce ga zabolelo. Svako sećanje jurilo mu kroz misli, gazilo mu dušu. Prokletstvo ruže ga je pratilo. Shvatio je u tom trenu da nikada ni kome neće moći pokloniti taj cvet, a da bar na tren ne pomsili na nju. To je neizvodljivo. Jer toliko je uspomena koje ne mogu da se obrišu.
-Stefane. Stefane.
-Hm?
-Ej, kud si odlutao?
-Ma ništa rasejan sam malo danas. A gde je moj poklon? Ha? (Osmeh)
Devojka pruža poklončić, i odlaze uz neku priču. Nestaju u magli. Kasnije kada je ostao sam, pitao se gde li je ona, s kim, jel' bar srećna? Nisu se čuli od onog dana. Bio je previše ponosan da se javi, ili nije ni želeo. Ni sam već nije znao, zaboravno stvorenje. Uhvatila ga je želja. Neka jaka želja da je čuje. Uzeo je telefon i ne razmišljajući počeo da kucka stari broj koji je dobro pamtio. "Izabrali ste nepostojeći broj". Tišina. Gleda je li pogrešio. Ne, nije, to je taj isti. Neka praznina u dubini. I pogled u kojem je nestao sjaj.
