Još jedan sivi dan!
Stigao je Badnji dan. Nekada mi je ovo bio najmiliji praznik. Sada je samo jedan sivi dan. Bio je to naš praznik, praznik moga tate i mene. Pre večere bi on i ja odlazili u centar na paljenje badnjaka. Sećam se dok sam bila mala, dizao bi me na ramena da od gužve nešto i vidim. Kasnije kad sam malo porasla, vodio me i na kuvano vino, i bez obzira na gužvu uvek bi ušli u našu malu crkvu. To je bila neka naša tradicija. Mama i brat bi ostajali kući, ranije je znao dolaziti i brat, ali je posle prestao. Tako da smo ostali samo tata i ja. Da, priznajem uvek sam bila tatina princeza, tatina maza... I verovatno bi i sada bila, ali ga više nema. Sećam se koliko je prvi Božić bio tužan bez njega. Nisam ni na paljenje badnjaka išla. To je bio prvi put. Nisam mogla. Bilo bi to previše emotivno za mene. Sledeće godine, pronašla sam svoju sigurnost. Jedan topli muški zagrljaj. Imala sam nekog ko bi me čvrsto stegao da znam da nisam sama. I treće godine, i četvrte... Evo stiže peti Božić bez njega, meni isto toliko teško, jer je taj praznik nama bio nešto posebno i sada opet nemam sigurnost, ni toplog zagrljaja... Sada kada mi je najviše potrebno i zbog toga još je teže. I evo, opet me muči nesanica. Blago meni, a taman je došao i san u normalu. Gde je taj oslonac koji toliko treba? Samo još jedan sivi dan. I usamljen, ma koliko ljudi bilo oko mene... Nekada je Badnje veče bilo toliko čarobno. A sada? Bar da mi je samo jedan taj topli zagrljaj utehe, ali ni njega nema...
17 Komentari |
0 Trekbekovi