Moj mali svet

Eh...

Moje pesme — Autor muckos @ 00:03

Lako je reći OPROSTI, kada ne opraštamo mi.
Lako je reći ZABORAVI, kada ne zaboravljamo mi.
Teško je staviti sebe u tuđu kožu.
Ali kad bi to bar na tren uradili,
znali bi šta možemo i koliko smemo da očekujemo od drugih.
Znali bi gde su granice naših dela,
i gde su granice tuđih boli...

Samo hrabro!!!

Fascikla mojih misli — Autor muckos @ 17:55
 
    Ovih dana sam poput ludog vremena što nas je snašlo... Čas mi sija sunce, čas mi pada kiša. U jednom trenutku odustajem od svega, krhka sam poput stakla, u drugom trenutku sam jača od stene... Prođe bura, teška poplava, ne umem da sastavim kraj sa krajem... a onda u trenutku osećam da sam poput lava, krupna i snažna, grabim za svoje prilike koje su mi date... Na dohvat ruke sam od ispunjenja svojih nekih životnih ciljeva, samo trebam dati svoj maksimum. Onda se psihički izmorim i imam osećaj da ja to ne mogu, da ja nisam za to što mi se pruža... Pa krenem sa pozitivnim stavom, gledam sve ono dobro, i šta sve mogu ostvariti samo da se potrudim, pa se slomim u trenutku i setim se koliko je naporno, koliko to iscrpi čoveka, i izvuče svu njegovu energiju. Ali opet, šta je u životu lako... ništa. Trebam iskoristiti što mi je dato, jer kasnije se mogu pitati šta bi bilo kad bi bilo, neću da odustanem, dogurala sam dovde, ićiću da kraja, videću da li ja to mogu. Žena ratnik nikad se ne predaje. Jedinstvena prilika mi se pružila, neću je tako lako odbaciti. Briga me za krize koje mi se svaki dan javljaju, preguraću ih, dok god imam podršku dobro je. Istrajaću radi svoje budućnosti... otvorili su mi se novi horizonti, hrabro idem ka njima. Ne, neću da odustanem. I pored kriza ću da istrajem. S osmehom u nove pohode... Dok god je kraj mene neko ko me drži za ruku i bodri me...
 

Muckoševe isprepletene misli

Fascikla mojih misli — Autor muckos @ 16:40
 
     "Odustani od onih koji te ne prepoznaju,nikada te neće ni prepoznati... koliko god se trudila da budeš prepoznatljiva niko neće primetiti tvoju dobrotu,veselost,šarm i inteligenciju, jer mu se ne da. Jer misli da je Bogom dan. Jednom će se pojaviti neko ko će te odmah prepoznati,jednim pogledom u oči, i znaće koliko si posebno biće. Znaće sve tvoje kvalitete i vrednosti neće biti potrebe za ikakvim objašnjenjem,da crtaš putokaze,da vodiš besmisleni život, da se patiš,a da ti niko ne prizna.... ZATO VERUJ....ima ih koji umeju,koji nas traže,koji nas nađu I POSTOJE ONI KOJI IMAJU SUNCE U OČIMA, VERUJ DA POSTOJE ONI KOJI ŽELE DA VOLE I BUDU VOLJENI... POSTOJE!"
 
     Svašta mi je i ništa mi je...
     Bojim se kako će stvari teći. Ne oni životni putevi nego njihovi trotoari...onaj ljubavni deo toga puta. Ne znam, kao da čekam neki pogrešan korak zbog kojeg ću podivljati, pobeći i sakriti sebe od same te reči >ljubav< a kamoli od tog neopisivog osećaja. Strah me je, jer sam mnogo puta bila povređena. Da, strah me je. Bojim se da znam kuda sve ovo vodi. Desiće se dela koja ne mogu da podnesem. Ne samo da ne mogu nego ni ne želim, niti hoću da ih podnesem jer je potpuno nemoralno, nefer i bez ikakvog poštovanja. Još uvek sam u nedoumici. Plašim se laži i nepoštovanja. Ne želim da čujem za nju i njega, ne mogu da ih zamislim kako razgovaraju niti kako se zezaju zajedno, gledaju filmove i ostalo. Izbeći je ne mogu, jer je tu negde u društvu, ali sretati je možemo kada su izuzetne prilike. A odlazak kod nje kao da se ništa nije desilo to ne mogu da podnesem. Imala je obraza pojaviti se u njegovoj kući, verovatno joj je bilo jako prijatno i veselo kada je on prethodni put navratio kod nje, (onda kada je tim postupkom mene sasekao kao mačem) i sigurno je mislila da ja neću biti tamo kada je došla, pošto nisam ni onaj put otišla u njenu kuću. Nije imala ni malo stida...ni malo srama. Plašim se da će se desiti još jedan pogrešni korak i da ću ja sve baciti u vodu. Svremena na vreme pomislim da preterujem... ali opet, i da preterujem, briga me, ja to ne mogu...bila sam povređena i ako sam oprostila i ostavila to iza sebe to ne znači da ću popustiti i da ću se ponašati kao da se ništa nije desilo niti mogu njega da vidim sa njom kao da su drugovi. Ne, ne mogu. Neko bi rekao, šta je jedan poljubac, ali taj događaj je po moje emocionalno stanje bio jako velik udarac, bilo je tu još mnogo toga... sve se skupilo i udarilo me poput groma. Onaj slom nakon raskida... i mučenje sopstvenim mislima... ne želim ni da se prisećam. Obožavam plišane igračke kao neko dete...nikada joj neću opsostiti što sam zamrzela nici medvediće. I posle svega što je bilo, on meni želi da nametne da je prihvatim kao nazovimo drugaricu, jer se on nikada nije posvađao sa njom. Boli mene ona stvar što se on sa njom nije posvađao, ja znam da ove ožiljke niko neće zalečiti, ali pokušaju li ih opet otvoriti, nestajem, i nestajem zauvek. Nemam snage za to. Ne mogu da trpim to.  Svaki put kad me sretne na ulici počne sa postavljanjem nekih tužnih stvari na njen fb-profil i kako joj je dosta i ostalo. Neka mi niko ne priča kako nije zaljubljena u ljubav mog života. Mislim briga, me jer znam da on voli mene, ali ne mogu da podnesem da se ponaša kao da to nije istina, i da on ne bude hladan prema njoj. Ne da bude grub, odbojan ili neljubazan, nego jednostavno da bude nezainteresovan. Ali šta ja uopšte i pričam. I sada pišem sve ovo jer već nedeljama držim u sebi, moram negde da izbacim, kad sam pokušala da razgovaram sa njim nikada nije dobro ispalo, nikada nije shvatao suštinu moje priče i nije video koliku bol skrivam duboko iza toga. Neko li pipne ove moje ožiljke koje sam teškom mukom zašila, nestaću zaista, jer ne mogu više da trpim bol. Želim da budem srećna i nasmejana, da se radujem životu, da ostvarujem svoje ciljeve. I ne usreći li me on, usrećiću sama sebe. Dosta mi je što se mučim mislima, i što živim u strahu kada će je pustiti u svoj život bez imalo srama, kada će dozvoliti sebi da me opet cepa na param parčad. Moram da pišem, moram, jer tako izbacujem iz sebe sve što me muči, pukla sam već. Evo i sada u meni strah da će se videti sa njom. Postoji velika mogućnost za to, doduše ne namerno, ali opet, kada vidim sliku njega i nje, dođe mi da ih našamaram oboje. I najviše me jede to što svaki put kada imam osećaj da će se desiti nešto to se i desi... Imam jako dobru intuiciju i nekada mi je već dosta toga... zašto ne mogu da budem kao bilo ko drugi i da ne čitam ljude kao knjigu, i da zbog tih pročitanih stranica ne izjedam sebe iznutra. Bojim se jako. Pisanje mi pomaže, kada pišem iako gluposti osećam se kao da bacam veliki teret sa svojih slabašnih leđa. Možda on ne razume šta mu govorim, možda je za njega sve ovo apsurdno i ne želi da je se odrekne, ali ovom prilikom ja izbacujem svoje muke iz sebe...hoću da ih uklonim bar na neko vreme, moj mali svet će uvek biti tu da mi pomogne i da me sasluša, kad već drugi ne umeju da me slušaju. Mnogo me boli sve, iako je sada već dosta vremena prošlo. Puno toga sam nakupila u sebe, iz mnogo razloga (da bih izbegla svađu, da ne bih odustala od ove veze, da ne bi bila napadnuta zbog svojih reči i još mnogo drugih razloga). Sve se to nataložilo u meni, i sada izbacujem sve iz sebe, jer osećam da strah u meni raste. Ne želim da me nadjača. Želim samo da budem srećna...tragam za njom, ali ona kao da ne želi da bude pronađena. Ne želim da zvučim kao pesimista ili kao neka napaćena duša, ali svako od nas ima nešto što ga boli, nešto što ga tišti. Daću sve od sebe da budem nasmejana, da mi suza ne kane iz oka...pogotovo ne zbog nje, ili njega. Osmeh je moje oružje...i posle ovih reči na ovom mom glupom članku konačno mogu da ga nabacim na sebe iako će nekada možda biti lažan, ali biće na mojim usnama...kakav takav ali trudiću se da uvek bude prisutan. Neverovatan je ovaj osećaj lakoće nakon kuckanja svojih misli, ali drugog nemam, ostavim li ih zarobljene u svojoj glavi, samo ću pasti u depresiju...
 
 
 

Nedoumica

Fascikla mojih misli — Autor muckos @ 14:30
    
     Ostati ili otići!? Nedoumica je jedan od najstrašnijih mučitelja. Bičuje te iznutra, rane ne vidiš, osetiš samo teško mučenje i ne znaš kako pobeći od toga. Odvuče te iz realnosti u svet dubokih misli, i što više razmišljaš to manje znaš šta ti je činiti. Misli te zbune i džabe se trudiš da ih se rešiš to je prosto nemoguće. Trenutak kada imaš osećaj da je tvoj životni voz iskočio  sa šina, a ne znaš kako da ga vratiš ili da ga prebaciš na druge šine. Prethodne šine su bile dosta nezgodne, zarđale su i čini se kao da nema nade da se poprave, a opet preći na neke nove suviše je bolno. A kako onda vratiti voz? Da li uopšte i vredi ići po starim zarđalim šinama kada opet može pasti sa njih? Otići ili ostati? Bilo bi milion razloga i za jedno i za drugo, kako se onda odlučiti? Zaista je teško. Možda nije trebalo ni počinjati taj put, ali kako se moglo znati da će on biti nemoguć za prohod. Da li ostati i nadati se da će se jednog tamo ko zna kog dana vratiti sve na mesto ili otići i kajati se što smo otišli? Pitanje je teško, a što se više razmišlja to je odgovor maglovitiji. Nisam jaka za ovo što je preda mnom, mogu da odglumim, u nekoj meri, ali opet to ne valja, jer u nekim trenucima puknem i širi se bes svuda oko mene. Pobeći ne mogu, za to sam još slabija. Nekada mislim da je sve apsurdno, da ništa nema smisla, da je sve uzalud, a nekada imam osećaj da se vredi boriti i prelaziti bosonog preko žara koji je bačen preda me. Ko će ga znati. Jedino u šta sam sada sigurna jeste da mi je u glavi totalni haos. I ne umem ga srediti. Nedoumica je strašna stvar...
 

Izgubljena u mislima

Fascikla mojih misli — Autor muckos @ 16:30
   Umorna sam od svega. Dosadilo mi je da na mene svaljuju krivicu, dosadilo mi je da sam kriva za tuđe postupke. Izgleda je puno što očekujem malo razumevanja i poštovanja. Možda stvarno treba da se lečim. Ali nije meni um bolestan, mene srce boli. Ne zbog povreda, na to sam već oguglala nego zbog zbunjenosti koja je sada u njemu. Najradije bih otišla. Daleko odavde. I nikada da se ne vratim, nikada, ni zbog koga. Kažu mi da sam ista, a ne shvataju moju bol. A ja? Ja stojim pred ogledalom i vidim stranca. Ne prepoznajem se. Imam li ja granicu tolerancije, ili oko mene već svako može da radi šta poželi, da mi igraju po nervima. Nemam hrabrosti da odem. Nisam ja ta žena. A možda bi mi to bilo bolje. Možda stvarno treba da se lečim, možda sam stvarno bolesna, jer biram bol, patnju, nerazumevanje, nemoralnost prema meni. Dosadilo mi je da moje srce iskače da bi tuđe bilo na mestu.  Ali to niko ne vidi. Ostajem u senci, neprimećena. Da sam pre mesec dana znala da će se stvari odvijati na ovaj način, da mi je neko samo rekao, verovatno ne bih bila ovde gde jesam. Ali mene su pitali nešto drugo, mene su pitali za nešto na šta sam spremna i što mogu, a sada mi daju da jedem kaktus i još očekuju da to uradim slasno, da ga spustim niz grlo kao jabuku. I šta mi ostaje? Da pišem i da razmišljam. Naravno da ću se odlučiti za kaktus, to sam ja, uživam u gorkim udarcima života. Samo ne znam koliko će bodlji biti dovoljno da iskrvarim na smrt. Opet ću ja da dajem svoj sjaj u očima za sjaj nečijih drugih očiju, ali niko to ne vidi. Zašto? Jer mi ljudi smo takvi da ako dobijemo ono što očekujemo, to nekako prođe pored nas poput duha, a kad nam daju neočekivano, reagujemo burno. Sebični smo. Bitno je samo da nama bude dobro. A ja? Ja sam takva da ću biti poput oluje kad mi nešto nije po volji, ali na kraju grom iz te iste udariće u mene, ne u drugog. Živim tako što dajem, ali niko to ne vidi. Jer to se od mene i očekuje. Ni manje ni više, potpuno razumevanje i tolerancija prema nerealnom. Izgubila sam se negde na ovom putu. Lutam ulicama kojima ne želim da koračam, ali su mi nametnute. Da nametnute su mi, jer pitali su me, želim li ići njima, da li sam spremna zaboraviti prethodne staze, ali zaboravili su mi reći da će u ovim ulicama već na samom početku stojati šiblje i živi pesak koji će me vući u nove, ali ipak dobro poznate odaje okrečene u crno. I sad se ovde istresam, jer nemam gde drugde. Ovde ostavljam svoju muku. Zbunjenost me opkolila, više ne znam šta želim. Nemam ni san, ni cilj, niti ikakvu želju. Sve se nekako izgubilo. Treba da odustanem od svih svojih principa. Da dam sebe kao žrtveno jagnje. Da stavim se pod sekiru. Ali niko to ne vidi, vide samo moje koprcanje pred obred. Ono što očekuju i što i učinim, kao da činim pred njihovim zatvorenim očima. Jer niko ne vidi veličinu toga, već vide samo moje nećkanje na početku i ishod koji njima odgovara na kraju. Otrgnite mi srce onda, lakše ću podneti. Ne može se u ovaj svet sa osećanjima. Ne, ti ljudi su slabi. A ja sam među njima najslabija. Eto priznajem. Slaba sam, jer mi srce vapi za ljubavlju i razumevanjem. Treba da promenim svoju slabost? Da budem jaka? Nije problem, ali onda ljubav trebam strpati u neki džep, gde me neće sputavati u mojoj jačini. Da, bolesna sam. Bolujem od emocija. Ima li neko lek protiv toga? Neki serum koji će zaustaviti srce, ali da ono ipak nastavi da pokreće krv mojim telom i da konačno zakoračim u svet jakih. Zna li neko nekog dobrog psihijatra? Sad već zaista mislim da treba da ga posetim, možda on može da mi pomogne. Da odem i da se lečim. Da se izlečim i nikome više da ne stvaram probleme svojom slabošću. Nisu bitna osećanja, pogotovo ne moja. Recite mi kako da ih iskorenim, kako da postanem ta jaka osoba i da sa osmehom koračam pa čak i ulicama kojima ne želim da hodam.
 
 

Najradije bih vrištala od bola...

Fascikla mojih misli — Autor muckos @ 17:22

Rekao si: "Činim sve da ne plačeš više." Puste reči ništa mi ne znače. Šta je sad ovo stavljaš me na neki glupi test?  Imaš li pojma koliko mi je srce patilo? Nemaš, naravno da nemaš. Tek što sam zašila rane krvare mi šavovi. Zbog čega? Zbog tvojih hirova. Zbog toga što nikada nećeš učiniti da zaista budem srećna. Džabe mi osmeh, džabe mi želja za srećom, kad je ona izgleda samo pusta varka. Sve je laž. Sve one reči: -nije to za mene to je za njega. Sve je prevara. Opet je bilo nešto za tebe. Opet nešto upućeno tebi, i sad se sklopila slika. Mislila sam, izgleda je ipak za njega, ali zašto? Zašto sam opet dozvolila da budem toliko naivna? Evo ponovo se od puzli za njega, stvorila slika za tebe. Ponovo, i ja opet posle svega treba samo da ćutim i da verujem u nešto što toliko nema smisla, a ti želiš da verujem u to. Jel pravedno to prema mojim osećanjima?  Jeste, naravno da jeste. A zašto? Jer sam ja samo jedna ljubomorna glupača, koja pravi scene ni zbog čega, koja ne treba da se ljuti što ćeš da se cmačeš i ćaskaš sa devojkom s kojom si me prevario, jer to je u redu. To je normalno i tako treba i da prihvatim. Jo, izvini, opet preterujem, nisi me prevario, jer mi već onda nismo bili zajedno samo ja to nisam znala. Rekao si mi, da sam ja tebe prevarila ne bi mi oprostio. Ja tebi jesam, i čemu onda to? To je pravedno? Zato što sam ti oprostila ponašaćemo se kao da se ništa nije desilo? A ono što ona upućuje tebi treba da zamislim kako upućuje drugom? Ne čini mi se tako. U stvari lažem. Poverovala sam u to, ali ovo danas me je nateralo da sumnjam. Jer ovo danas, pogotovo ovo danas nema smisla da je za njega. Ali šta da kažem, ti ćeš mi govoriti da jeste, i govorićeš mi sve ono što želim da čujem samo da naš odnos bude dobar. Ali zar onda nećeš lagati? Možda i jeste sve kako si rekao...ali meni nije lako to treba da shvatiš, pogotovo ne posle današnjeg dana. Pucam, besnim, najradije bi vrištala od bola, a opet ne smem ništa da kažem, jer ću ja ispasti loša.Uvek ja preterujem i uvek sam ja krivac svemu. Kuda ovo vodi...opet više ništa ne znam. Sad me boli više nego inače.Više nego ikad. Kad bi mogla samo zemlja da me proguta. Da se otvori i da skočim u provaliju da se skrijem u najmračniju tminu, niko da me ne vidi. Niko.
 

Powered by blog.rs