Izgubljena u mislima
Umorna sam od svega. Dosadilo mi je da na mene svaljuju krivicu, dosadilo mi je da sam kriva za tuđe postupke. Izgleda je puno što očekujem malo razumevanja i poštovanja. Možda stvarno treba da se lečim. Ali nije meni um bolestan, mene srce boli. Ne zbog povreda, na to sam već oguglala nego zbog zbunjenosti koja je sada u njemu. Najradije bih otišla. Daleko odavde. I nikada da se ne vratim, nikada, ni zbog koga. Kažu mi da sam ista, a ne shvataju moju bol. A ja? Ja stojim pred ogledalom i vidim stranca. Ne prepoznajem se. Imam li ja granicu tolerancije, ili oko mene već svako može da radi šta poželi, da mi igraju po nervima. Nemam hrabrosti da odem. Nisam ja ta žena. A možda bi mi to bilo bolje. Možda stvarno treba da se lečim, možda sam stvarno bolesna, jer biram bol, patnju, nerazumevanje, nemoralnost prema meni. Dosadilo mi je da moje srce iskače da bi tuđe bilo na mestu. Ali to niko ne vidi. Ostajem u senci, neprimećena. Da sam pre mesec dana znala da će se stvari odvijati na ovaj način, da mi je neko samo rekao, verovatno ne bih bila ovde gde jesam. Ali mene su pitali nešto drugo, mene su pitali za nešto na šta sam spremna i što mogu, a sada mi daju da jedem kaktus i još očekuju da to uradim slasno, da ga spustim niz grlo kao jabuku. I šta mi ostaje? Da pišem i da razmišljam. Naravno da ću se odlučiti za kaktus, to sam ja, uživam u gorkim udarcima života. Samo ne znam koliko će bodlji biti dovoljno da iskrvarim na smrt. Opet ću ja da dajem svoj sjaj u očima za sjaj nečijih drugih očiju, ali niko to ne vidi. Zašto? Jer mi ljudi smo takvi da ako dobijemo ono što očekujemo, to nekako prođe pored nas poput duha, a kad nam daju neočekivano, reagujemo burno. Sebični smo. Bitno je samo da nama bude dobro. A ja? Ja sam takva da ću biti poput oluje kad mi nešto nije po volji, ali na kraju grom iz te iste udariće u mene, ne u drugog. Živim tako što dajem, ali niko to ne vidi. Jer to se od mene i očekuje. Ni manje ni više, potpuno razumevanje i tolerancija prema nerealnom. Izgubila sam se negde na ovom putu. Lutam ulicama kojima ne želim da koračam, ali su mi nametnute. Da nametnute su mi, jer pitali su me, želim li ići njima, da li sam spremna zaboraviti prethodne staze, ali zaboravili su mi reći da će u ovim ulicama već na samom početku stojati šiblje i živi pesak koji će me vući u nove, ali ipak dobro poznate odaje okrečene u crno. I sad se ovde istresam, jer nemam gde drugde. Ovde ostavljam svoju muku. Zbunjenost me opkolila, više ne znam šta želim. Nemam ni san, ni cilj, niti ikakvu želju. Sve se nekako izgubilo. Treba da odustanem od svih svojih principa. Da dam sebe kao žrtveno jagnje. Da stavim se pod sekiru. Ali niko to ne vidi, vide samo moje koprcanje pred obred. Ono što očekuju i što i učinim, kao da činim pred njihovim zatvorenim očima. Jer niko ne vidi veličinu toga, već vide samo moje nećkanje na početku i ishod koji njima odgovara na kraju. Otrgnite mi srce onda, lakše ću podneti. Ne može se u ovaj svet sa osećanjima. Ne, ti ljudi su slabi. A ja sam među njima najslabija. Eto priznajem. Slaba sam, jer mi srce vapi za ljubavlju i razumevanjem. Treba da promenim svoju slabost? Da budem jaka? Nije problem, ali onda ljubav trebam strpati u neki džep, gde me neće sputavati u mojoj jačini. Da, bolesna sam. Bolujem od emocija. Ima li neko lek protiv toga? Neki serum koji će zaustaviti srce, ali da ono ipak nastavi da pokreće krv mojim telom i da konačno zakoračim u svet jakih. Zna li neko nekog dobrog psihijatra? Sad već zaista mislim da treba da ga posetim, možda on može da mi pomogne. Da odem i da se lečim. Da se izlečim i nikome više da ne stvaram probleme svojom slabošću. Nisu bitna osećanja, pogotovo ne moja. Recite mi kako da ih iskorenim, kako da postanem ta jaka osoba i da sa osmehom koračam pa čak i ulicama kojima ne želim da hodam.
6 Komentari |
0 Trekbekovi