Nekada davno u dalekom izgubljenom kraljevstvu Čarolija živela je prelepa mlada princeza. Imala je dugu sjajnu kosu boje kafe koja se na zracima sunca prelivala do predivne zlatne boje. Njene divne kestenjaste oči, koje su se na svetlosti još više igrale bojama nego kosa joj, očaravale su svakog mladića u kraljevstvu. Ali ona je bila princeza i njoj se mogao nadati samo neki princ. Takva su pravila, zar ne?
Međutim princezino srce je ostalo zarobljeno u njenom kraljevstvu. Svima je poznato da se srcu ne može naređivati. Tako je i njeno pripalo jednom meštaninu. Bio je to visoki zanatlija koji je radio samo za kralja. Zato su se često viđali. Družili su se u očaravajućoj cvetnoj bašti kraljevskog zamka. Zanatlija bi uvek ukrao najlepšu ružu koju bi potom poklanjao princezi. Obično je birao od belih ruža, jer su one bile tako nežne poput princeze. Do crvenih nije mogao da dosegne, jer su one bile posebno čuvane, i svaka je bila prelepa, sjajna poput princezinih očiju.
Zanatlija je radio razne stvari, bio je stručan u mnogim poljima. I zbog toga je bio toliko cenjen kod kralja. Jednog dana otišao je u kraljevski vrt da se nađe sa svojom voljenom. Dok su se duge razlivale vrtom, dok je sunce od tamnokose pretvaralo princezu u zlatokosu, vetar je šaptao pesmu ljubavnu.
-Anđele moj! -uzviknuo je. Princeza mu je dotrčala u zagrljaj i s najlepšim osmehom učinila da mu srce zaigra.
-Imam poklon za tebe.
-Za mene? -iznenađeno je upitala.
-Da,da.
Seli su u hlad starog hrasta. Ptičice su ulepšale tren svojom pesmom, a mirišljavi jorgovani su preko svega toga bacili nevidljivi veo nežnosti.
-Poklonio bih ti mnogo više. I zvezdu sa neba bih ti skinuo, ali to nije u mojoj moći. Ipak dajem ti nešto što mnogo znači. -pružio joj je levi dlan i u njemu je bila najlepša crvena ruža iz kraljevstva.
-Zar je moguće? Pa kako si uspeo? Čak ni ja ne umem do tog dela vrta da stignem...
-Ljubavi jedina, srce je to. Čovek sve može kada voli, ali zaviri u unutrašnjost ruže, tamo je još lepši poklon.
Princeza je zavirila u ružu. Ona je krila prelepi sjajni medaljon ukrašen najlepšim dragim kamenjem. Zanatlija ga je sam izradio. Medaljon je odisao finim ručnim radom. I krio je jednu tajnu. Dok ga je princeza pažljivo gledala srećnim pogledom, zanatlija joj je pričao o tajni medaljona.
-Vidi, anđele. Medaljon je magičan i on je pored toga što je simbol ljubavi ujedno i tvoja amajlija koja će te štiti od zloga u tvom životnom putu. U njega možeš da smestiš dva lika, ali ne prihvata bilo koga. Ili će unutar sebe čuvati našu ljubav i učiniti je večnom ili će se zauvek zaključati i biti samo lep prvezak za sećanje, ako se naša ljubav ne ostvari.
-Ali ja verujem u našu ljubav...
Pričali su do kasno u noć. I rastanak im je teško pao. U postelji se princeza divila svom čarobnom nakitu. Prolazili su dani, oni su se nalazili, smejali, uživali u nežnosti, dugoj priči, zaljubljenim pogledima i ostalim sitnicama koje su ulepšavale njihove dane. Princeza se počela pitati kada će već znati hoće li se medaljon zaključati zauvek ili učiniti njihovu ljubav večnom. Ali uzalud se pitala, uzalud je razmišljala. Odgovor je znao samo njegov tvorac.
Kako je njihovu ljubav kvarilo mnogo toga, kao što je činjenica da on nije princ što bi bio problem kod kralja iako je bio mnogo cenjen u njegovim očima, zanatlija se dvoumio i nije znao šta da radi sa svojom ljubavi prema princezi. Tako je i nastao medaljon. Vagao je iz dana u dan, tako je vaga bila čas na njihovoj ljubavi, čas na njihovim odvojenim putevima. Nikako nije znao šta mu je činiti, borio se sa svojim srcem i umom. Ponekad je hteo da zaboravi princezu, ali bi ljubav prema njoj prevagnula. Zašto da se bori protiv ljubavi, pitao se, jer ljubav je nešto divno, ali opet ni sam nije znao šta je želeo.
Dok ga je princeza ludo volela, i dok je u njenim očima on bio pravi i jedini princ, ne shvatajući on to, kako se vagao, tako se princezin medaljon čas zaključavao, čas otključavao. I dok su prolazili dani čarobni medaljon se izmorio, njegova čarolija je slabila sa neodlučnošću svog tvorca. I došao je i tren kada je medaljon popucao. Nije bio više lep kao prvi dan, a njegova magija je polako nestajala, gubila se u noći. A njihova ljubav? Šta li se desilo sa njom? Znate li možda vi?
Ljubav, neopisiv pojam...
Zapamtite jednu stvar, ne možete vi pronaći ljubav,
ljubav pronalazi vas.
I kada vas pronađe, pustite srce da voli,
ne zabranjujte mu to.
Ne razmišljajte, ljubav je čarobna
i ne možete je obrisati svojom voljom.
Borite se za ljubav koju imate, volite i uživajte u svakom trenu.
Ljubav je bitna, sve ostalo su sitnice ;)
