Moj mali svet

Dotakla sam sreću

Fascikla ljubavi — Autor muckos @ 23:08

 Dotakla sam sreću.U jednom trenu držala sam je u rukama, nevidljivu tanku paučinastu nit. Nit koja se lako pokida. Ali ova je bila nekako čvršća, nekako sigurnija. Osećala sam to. Njena čvrstina uvukla mi se pod kožu, do kosti. Prostrujila mi je telom. Osetila sam toplinu. Onu prijatnu meku toplinu. Neka vrsta radosti rodila mi se u okicama. Osmeh, ne želim da ga krijem. Ne. Uvek ću da ga nosim. Ne želim da ga zamenim nečim manje vrednim. Suze, šta one vrede? Ne zaslužuju da budu na mom licu. Ne. Lepa sam kad se smejem. A ta sreća... Osećam je. Tu je, duboko u meni. Onoga trena kada sam je dotakla, poželela sam da je zarobim. Da je stavim u malenu kutiju i da je držim pod katancem, ali sreća sija svim svojim sjajem kada je slobodna. Tada je veličanstvena. Znam, neće me napustiti. Što bi to uradila? Dobro, svesna sam da nekada neće biti tu, ali ostaviće mi radost i osmeh kao garanciju da će se vratiti. A ja? Ja nikada neću odustati od nje. Žašto? Jer sreća čini ovaj život smislenim. Osmeh, on je bitan. Osmeh, on će uvek biti tu na mome licu. Sreća u srcu, u očima. Večito će goreti taj plamen u meni. Poput feniksa, čak i kad izgori, iz pepela rodiće se nova sreća. I ona će me dotaći. Ne, ne želim. Dotakla sam sreću i ne želim da je pustim. Osećam se ispunjeno. Konačno. Da, dotakla sam sreću, onu istinsku, nežnu i vedru.

 
 

Plašim se

Fascikla mojih misli — Autor muckos @ 13:18
   Strah me je.
U jednom trenutku bih da odustanem, u drugom vidim samo bolje sutra.
Možda ne znam sve, jer je i ovo možda previše.
A možda je to i jedino što ima da se zna.
To ne mogu znati, ali možda nije ni bitno.
Odbijam da razmišljam.
Znam, to me ubija.
Ne vredi da razmišljam, jer učinjeno već ne može da se menja.
Ali opet, šta dalje?
Strah me je.
Kako da znam da je ovo zaista to?
Kako da znam da nema više bola i da nema više povreda čak i onih koje ne vidim?
Verujem, ne zato što volim, nego zato što se nadam.
Nadam se boljem.
Ali nada je jedna krhka reč.
Poput mehura, malo je dovoljno da pukne i nestane.
I zbog čega će sada biti drugačije?
Jesmo li zaista spremni odustati od svih gluposti zarad naše sreće?
To je možda jedan lagan mali korak, ali veoma je teško učiniti ga.
I ima veliku ulogu u predstojećoj sreći.
Strah me je.
Ne onog što je prošlo, nego onoga što dolazi.
Ne želim da budem ničiji pajac.
Zar je toliko teško biti drugačiji od drugih?
Znam, idem dalje.
Ne ubijam se onim prošlim.
Sama reč kaže to je prošlo i u prošlosti treba i da ostane.
Nema mesta za te misli ovde u sadašnjosti niti u budućnosti.
Ali opet, strah me je.
Plašim se onog što dolazi.
Onog što će biti.
Možda ne treba tako da se osećam.
Ali u ovom trenu, obuzeo me je taj osećaj.
Da li zbog toga samo što sam imala loš san?
Ne znam.
Kao što sam rekla, VERUJEM.
Samo...
Plašim se.
Molim te, pokaži da nemam razloga za to.
Da ovo nije još jedna ista priča.
Čvrsto me zagrli...i sve će biti uredu.
 

Njihova cesta i stisak ruke

Moje priče — Autor muckos @ 11:26

    Iza venecijanera boje karamele krije se mnošto uspomena jednog dečaka i njegove devojčice. Sve ono što su prošli, što su bili i što tek postaju. Ceo svet je njihov kutak u kome uživaju iz dana u dan. Čvrsto držeći se za ruke hrabro koračaju nepoznatom cestom života. I njihove senke se vole, one su još bliskije, one se prosto tope jedna u drugu. Sve što su prošli ostaje iza njih, ne osvrću se, jer tako su jači, u srcu samo nose lepe uspomene koje nikada ne žele zaboraviti. Sve što vide je put koji je ispred njih. Nekada je on maglovit i nejasan, ali pretežno je dobro osvetljen njihovim snovima i iskrenom ljubavlju. Da, zajedno hrabro koračaju tom nepoznatom cestom. Jedan stisak ruke, mnoštvo raskrsnica, ali kod svake mučne prekretnice samo se još jače stisnu za ručice i kreću dalje. Nekada je to pogrešno skretanje, ali zajedno se brzo vraćaju na pravi put. Šetajući tako u beskraj oni stare i sazrevaju, njihova cesta postaje mnogo veća, nekada se čini kao da je neprohodna, ali u duši ostaju dečica koja se čvrsto drže za malene ruke, to je zapravo njihova iskrena i neiskvarena ljubav, i tako sa stiskom uvek uspeju da nastave put čiji kraj ni sami ne znaju. Ta cesta je njihovim sazrevanjem postala išarana isključivo srećom, jer kao odrasli znaju šta žele i znaju prave vrednosti njihove ponekad zamagljene ceste, i ta svetiljka koja je uvek korak ispred njih daje im snage da ne odustaju od svog zajedničkog putovanja. Želja je svaki dan veća da sustignu tu svetiljku, a šta je ona zapravo? To je samo jedno oličenje njihovih zajedničkih snova preplavljenih radošću. Sada su mnogo jači, stisak im skoro pa nemoguće razdvojiti. Više se ne drže rukama, drže se srcem. Njen osmeh je ono za šta on živi, a njegova sreća su svi njeni snovi. Nema više dečijih suza, sve su to prevazišli. Ponekad projuri bol, pijano vozeći i pregazi ih, ali to je sve sastavni deo njihove ceste. Nose se sa svime i usrećuju jedno drugo. Jer kao što sam rekla sada se drže srcem. Ponekad put neće biti savršen. Ali kad jeste? Ipak oni će dalje sa osmehom u nepoznati kraj njihove životne ceste...znajući da svaki korak čine s ljubavlju i srećom, opečaćen onim čvrstim dečijim stiskom...
 
 
 

U dalekom svetu snova

Moje priče — Autor muckos @ 22:53

   Bio je jednom u dalekom svetu snova jedan mali slatki pegavi dečak, velikih krupnih crnih očiju. Živeo je u prelepom mestu pokraj reke sreće i imao je jednu preslatku plišanu igračku koju je svugde nosio sa sobom... Bio je to beli čupavi zeko koga je mnogo voleo. Kada je bio srećan bio je tu da s njim deli svoj nevini osmeh, kada je bio tužan bio je tu da kupi njegove suze. Bio je on čitav njegov svet.
   Jednoga dana zeko je nestao. Dečak crnih očiju pao je u očaj. Nije umeo da se nosi sa činjenicom da više nema njegovog voljenog zeke. Bilo je tu drugih plišanih igrčkica koje su mu pružile toplinu i koje su ga navele na put prihvatanja tog tužnog toka događaja, ali ni jedna nije mogla da zameni onu povezanost koju je imao sa čupavim zekom. Počeo je da se smeje, ali ipak nije bio srećan. Nije mogao da zameni zeku ni sa čim na svetu koliko god mu druge preslatke plišane igračke bile drage.
   Iznenada, zeko se pojavio. Dečak je bio presrećan, i ni sa kakvom mišlju nije želeo da kvari tu sreću. Plišani beli zeko nije ništa govorio. Ali iza te njegove duboke tišine krilo se mnogo toga. Mali dečak više nije mogao da se bori sa svojim mislima, ipak su uspele da ga sustignu... Tišina je ostavila tragove, dečak je bio svestan da se zeko igrao sa nekim drugim detetom, jer ono ko za inat svuda ostavlja svoje tragove i odvlači pažnju na sebe. I iako je na kraju opet u njegovim rukama, ono proteklo vreme ne da mu mira, pogotovo jer zna koliko je zeko mogao postati drag tom drugom detetu i boji se,jer ne zna koliko je drago ono njemu postalo.
   Dečaku je samo preostalo da uzme svoju čarobnu sveščicu i svemoguću olovku i na papir da ispiše sve svoje jade i ono što ga štipa za srce. Potom bi zgužvao papirić svojim malenim rukama i pustio da reka sreće odnese nepotrebne brige. I ostaju im samo predivni snovi išarani osmehom i bezbrižnošću. Nestale su svake misli, čuje se samo srećno žuborenje reke.
   Ništa nije bitno, jer je zeko na svom mestu, u pravim rukama. Promenio se, nije više čupav, sada ima prelepe bujne dlačice koje odišu sigurnošću. Mali pegavi dečak zna da sada zaista pripada njemu i da ga ništa ne može odvojiti od njega, jer će uvek ostati zekin dečačić krupnih crnih očiju, a on zauvek njegov mali slatki zeko. To je samo njihov san koji niko ne može da ukrade... 
  ...bilo je to jednom u dalekom svetu snova.
 
 

Powered by blog.rs