po sanjarenjinom zadatku:
pričam ti priču
inspirisanu
zadatim slikama
Iza sedam brda i sedam gora,u prelepom raskošnom zamku živela je najlepša kneginja na svetu. Imala je sve dostojno njenoj lepoti i njenom statusu. Prelepe odaje:
Srce je navuklo na sebe prefinjeni plašt ledenih snežnih dijamanata. Sjajan, otmen, veličanstveno beo, a toliko hladan. Uklopilo se u zimsku idilu. Trebalo je zalediti svaku poru. Krv se sledila, više ne ključa, ne greje. Preko glave golema kapuljača, jednako sjajna svetlucava i ledena. Sačinjena od najlepših pahulja. Tako obučeno, krenulo je Srce usamljeno preko trga punog užurbanih ljudi. Prolazili su pokraj njega i nisu ga primećivali. Svi su jurcali svojim smerom nevidevši oči setnog bića, koje traga za toplim rukama što će ga s ljubavlju uzeti, čuvati kao malo vode na dlanu i zagrejati svojom nežnošću. Utrnulo od hladnoće koračalo je Srce po mekom snegu stvarajući tužnu škripeću melodiju. Zraci sunca činili su sneg dragocenim zbog svog dijamantskog sjaja. Sve je tako nežno, mirno, miriše na spokoj, a Srce oseća i vidi jedino samoću koja ga tera da šeta dalje i dalje. Nebo postaje tamnije, navlači se noć. I više ne sija sneg pod nogama, već trepere zvezde na visini. U daljini čuje se zavijanje nekog usamljenog psa na Mesec. A Srce i dalje gazi po dubokom snegu. Na ulici nema više ljudi, svi snevaju u svojim toplim posteljama. Selo je Srce na zaleđenu ljuljašku, krenulo kao dete da se ljulja. Hladan vetar čini mu oči vlažnim. Nigde žive duše, tišina je zavladala, čuje se jedino pesma ljuljaške. Samoća Srca mogla se osetiti u mrkloj noći. Zvezde su nestajale, navlačili su se golemi oblaci nad gradom. Narandžasti odsjaj uličnih svetiljki ulivao je neku nadu u dušu Srca. Velike pahulje počele su da plešu na brzom ritmu vetra. Netaknut grad prekriven snegom ličio je na neko napušteno mesto u toj zavejanoj noći. Srce je nastavilo svojim putem. U dubokom snegu ostavljalo je za sobom tragove nade koja je još živela u njemu.
