Parče plavog neba
U dalekom izgubljenom svetu, na mestu gde niko nije koračao, živela je ona. Usamnljena devojka, krupnih uplakanih očiju. Dok je koračala okolnom šumom tajnovitog mraka vukla je svoje krhke nožice ostavljajući duboke i duge brazde u vlažnoj zemlji od sinoćne kiše. Nije imala snage da napravi jedan pravi i siguran korak. Šuškalo je jesnje lišće pod njenim stopalima, ali nikoga nije bilo da čuje tu pesmu punu tuge. Nikoga nije bilo da korača sa njom. Niko i ništa nije joj ostalo. Živela je tako u jednoj oronuloj kućici na visokom starom orahu...Pod njim je stajala jedna malena majušna kolibica sakrpljena od debelih grana divlje trešnje koja je krasila njeno dvorište. Tamo je bio njen jedini prijatelj, njeno veselo i razigrano kuče, Azrael. Mnogo ga je volela, on joj je bio jedina uteha. Iako nije znao da govori oni su se razumeli veoma dobro. Kada joj je zatrebao zagrljaj uvek je to osetio i svojom mekom njuškom gurkao bi joj ruku dok ga nije obgrlila. Bila je tužna. Danima je gledala kroz prozorče u vedro plavo nebo. Plakala je, molila je, da joj neko dođe, neko ko je pod tim istim nebom i korača ovom planetom negde daleko. Da joj dođe, da ne bude više usamljena. Prolazili su dani. Niko nije dolazio. Želela je ljubav. Gde li je? "O nebo moje maleno, zar toliko mnogo tražim?". Proticali su dani, jedan za drugim. I Azrael je tugovao, nije više umeo da je nasmeje. Sve što je hteo je da njegovu prijateljicu opet vidi srećnu. Devojka, krupnih očiju danima je sedela pod prozorom i gledala u komad plavog neba. Nije više ni jela, ni pila. Nije mogla ni da usnije san. Samo je sedela i gledala, čas u plavetnilo, čas u zvezde. Čekala je, ali niko nije dolazio. Čekala je nekog svog "Godoa"... I danas sedi i gleda u parče plavog neba, posle mnogo, mnogo vremena. A Azrael je tugovao, bacio je svoje plave okice u vis: "Nebo plavo, zar će zauvek da čeka?"
3 Komentari |
0 Trekbekovi
